ZRENJANIN – Svakodnevica nas uči da ekonomskom ponižavanju Vojvodine nema kraja. Bojim se da će se propadanje naše Pokrajine nastaviti, a da će posledice po naše građane biti veoma loše, istakao je u autorskom tekstu za list Danas odbornik Lige socijaldemokrata Vojvodine u Skupštini grada Zrenjanina Aleksandar Marton.

Tekst prenosimo u celini.

Poslednjih nedelja je učestala priča o promeni Ustava Republike Srbije. Ispravno! Ali ne treba se skrivati iza Evropske unije i ukazivati da nam ona nameće potrebu za promenom. Ne, to je potreba nas samih, naše države.

Jedan od najspornijih delova Ustava iz 2006. godine je strogo promovisanje centralizacije države. Ustav ne promoviše decentralizaciju u dovoljnoj meri. Pozicija Autonomne Pokrajine Vojvodine je marginalna i rezultati su jasno vidljivi.

Posle Miloševićeve politike ostalo je malo toga zdravoga. Kasnije, stanje u politici se sporo popravljalo, a posle 2006. godine i Koštuničine želje da novi Ustav bude "kruna njegovog patriotskog rada", Vojvodina još više stoji u mestu.

To stajanje u mestu je jasno vidljivo.

Neverovatna je ta želja da postoji samo jedna centar u kojem će se donositi sve oduke. Ne samo danas, nego i godinama unazad, svaka ideja koja iskače iz tog jednog jedinog kalupa bude dočekivana na nož.

Politika je jasna. Sve može da bude samo u jednini.

Ta politika je dovodila i do apsurda. U jednom trenutku Autonomna Pokrajina Vojvodina nije imala pravo čak ni na svoje simbole. Grb i zastavu.

Pazite, šah klub može, Udruženje planinara može, može i Udruženje golubara, ali Autonomna Pokrajina ne. Tobože, to je separatizam.

Svakodnevica nas uči da ekonomskom ponižavanju Vojvodine nema kraja. Bojim se da će se propadanje naše Pokrajine nastaviti, a da će posledice po naše građane biti veoma loše. Godine ekonomskog rasta u periodu snažne autonomije uzdigle su Vojvodinu u rang Republike Slovenije. Zrenjanin , Kikinda, Subotica, Pančevo i Sombor, ali i Vršac, Vrbas i Bačka Palanka bili su tik uz slovenačke gradove Ljubljanu, Maribor i Kopar. Podaci o broju zaposlenih 1981. godine u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini govorili su jasno o snazi pokrajinske privrede. Čak 30% iznad državnog proseka SFRJ.

Još je veća prednost Vojvodine bila u oblasti broja zaposlenih radnika u proizvodnom sektoru, dakle u onom danas gotovo nepostojećem realnom sektoru.

Prosečna zarada Kikinđana te 1981. godine bila je 71% iznad državnog proseka, Zrenjaninaca 68%, Subotičana 57%, ali i radnika iz Ade 60% ili Apatina 61%.

Bile su to odlične godine za Vojvodinu. Godine u kojima su građeni putevi, mostovi, škole, fabrike... Ne treba biti prepametan i primetiti šta je sve u AP Vojvodini izgrađeno do 1988. godine, kada je Milošević odlučio da ujedini Srbiju.

Hiljade kilometara puteva, kvalitetna železnička mreža, sedam zdravstvenih centara, šest mostova na Dunavu i još 31 na ostalim rekama. Izgrađen je najveći metanolsko sirćetni kompleks u ovom delu Evrope, prehrambena industrija bila je među prvih 10 u Evropi. Nikle su Azotara, Jugoremedija, Hemofarm, Neoplanta, Carnex, Jaffa, Banini, 29. novembar, Pionir... Sve gigant brendovi. Veliki izvoznici.

Za samo 10 godina niklo je 75 novih osnovnih škola.

Tako je bilo dok je u AP Vojvodini ostajalo 90% od celokupnog dohotka koji je ostvarivan na njenoj teritoriji.

Zašto sam pomenuo ove podatke? Često umem i da budem dosadan sa brojevima, ali mislim da samo brojevi i procenti mogu jasno pokazati koliko je Vojvodina bila ekonomski jaka. Nažalost, nekada.

To nekada sada deluje kao nestvarno, a u stvarnost nas bacaju i poslednji podaci republičkog Zavoda za statistiku o prosečnim platama radnika u Srbiji. Naravno, pokrajinski Zavod je ukinut pre više od dvadeset godina. Nikako slučajno. Ti podaci su poražavajući za Vojvodinu.

Prosečna zarada radnika u Srbiji iznosi 46.000 dinara. A u Vojvodini 44.000 dinara ili svega 95% od državnog proseka. Uporedimo sada ovaj procenat sa onih 60% ili 70% iznad proseka. Jeziv podatak!

Još su lošiji podaci po mestima u Vojvodini. Čak i Novi Sad ne stoji dobri. Samo je 16% iznad državnog proseka. A moj Zrenjanin: 2.500 dinara ispod proseka. Nije Zrenjanin bio industrijski centar. Ne, bio je gigant sa desetinama uspešnih preduzeća i sa 50.000 radnika. Vodeći izvoznik SFRJ.

Danas, daleko od toga. Subotica je još niže: 4.000 dinara ispod proseka. Sombor čak 7.000 slabiji.

Mala mesta su na samome dnu. Alibunar beleži svega 60% od republičkog proseka, a samo nešto su bolji Bački Petrovac i Plandište. Odmah sam pogledao podatke za ta tri mesta iz 1981. godine. Sve tri su bile daleko iznad proseka SFRJ i Republike Srbije. Od 24% pa do 31%. Ovi podaci su toliko sumorni da ne treba ništa ni zaključivati.

Bolje je samo čuditi se. Kako smo od uspešnosti stigli do totalnog kraha.

I nemojmo više govoriti o bogatoj Pokrajini. Sve je samo stari sjaj. Priča o lokomotivi razvoja Srbije više ne stoji. Previše je kočničara da bi lokomotiva bila lokomotiva. Vraćam se na početak. Potrebno je stvari nazvati pravim imenom. Ne treba nam jedan centar.

Treba nam decentralizacija. Trebaju nam jaki gradovi, jake regije, jaka Autonomna Pokrajina.

Jeste, potrebne su kule u Beogradu na vodi. Što da ne? Ali potrebno je i da Beograd na vodi ne znači da ostatak Srbije počne da biva pustinja. Razlika je u tome što kod nas nema kamila.

Ipak, verujem da može bolje. I mora. Stvari je potrebno bolje posložiti. To će biti teško, ali je moguće. Zato sam i pisao ove redove, jer smatram da podsećanje na neka bolja vremena može izazvati novu snagu koja Vojvodinu, ali i celu Srbiju, može povesti u boljem pravcu.

Jako verujem u to!

(BILSV, 30.09.2016)