Novi Sad, 19. februar 2019 - Analizom nedavnih izjava, nije teško primetiti da Boško Obradović i njegovi sledbenici izvođenjem što većeg broja ultracionalista dominantne ljotićevske ideologije pokušavaju da uguše građanski karakter protesta sa idejom da isti preraste u nacionalističko orgijanje.

Takav razvoj situacije bi u krajnjoj instanci doveo do propasti samih protesta, jer građani ne izlaze na ulice da bi podilazili interesima ruske politike i njihovih piona, nego da s pravom iskažu svoj bes i nezadovoljstvo aktuelnim režimom. Očigledno je poseban cilj da sve brojniji protesti u Novom Sadu dobiju i izrazito antivojvođanski karakter, što je Obradović targetirao kao svoj ključni zadatak.

Žalosno je što u svom konfuznom i predugačkom pismu koje Obradović uputio „patriotskoj“ javnosti on ne ume da napravi razliku između patriotizma i nacionalizma. Obradovića bi valjalo podsetiti na nedavno izgovorene reči francuskog predsednika Makrona, da je nacionalizam izdaja patriotizma. Nas u Srbiji u to ne treba uveravati. Ideologija nacionalističkog šovinizma nam je rasturila državu, posejala desetine hiljada mrtvih, razorila ekonomiju i izolovala nas od sveta. Ali Obradoviću nije dosta. On bi hteo još.

Iako poslednjih meseci krije svoju pravu političku prirodu, Boško Obradović je i u ovom tekstu otkrio da njegov ultranacionalizam ide i do neofašizma. Tako mu se „otela“ rečenica u tekstu u kojoj je osudio antifašističke demonstracije 27. marta 1941. na kojima je srpski narod ustao protiv pakta sa Hitlerom i Trećim Rajhom. Jedina malobrojna grupacija u srpskom narodu koja je podržala pakt sa Hitlerom bili su nacisti okupljeni oko „Zbora“ Dimitrija Ljotića. Tako se 2019. Boško Obradović još jednom deklarisao kao ljotićevac. Po njemu, trebalo je ostati u paktu sa Hitlerom, dok antifašizam lider „Dveri“, bez stida i srama u svom pismu, naziva prevarom.

U svom tekstu Obradović preti da na protestima ne sme da bude drugih zastava, osim srpskih. Postavlja se pitanje da li će Obradović sutra tvrditi da u Srbiji ne smeju da žive „drugi“ – osim Srba. Put od jedne do druge tvrdnje je veoma kratak.
Osim zastava Srbije, u Vojvodini se na ulicama tokom protesta vijore i vijoriće se, uprkos Bošku Obradoviću, i zastave AP Vojvodine. I biće ih sve više. Ali ima i mora biti i drugih zastava, jer je samo raznoliko društvo – demokratsko. Oni koji negiraju različitost, ne mogu biti u frontu za demokratizaciju Srbije.

Možda su mnogi progutali udicu preko jedne ranije Obradovićeve rečenice da je bolje da šetamo zajedno, da ne bismo visili odvojeno. Ali se plašim da bismo mi,  ljudi građanske orijentacije, zaštitnici ljudskih prava i svi oni koji su drugačije političke, verske, nacionalne ili seksualne orijentacije stradali i pod režimom njegove partije.

Ultradesnica nigde nije uvela demokratiju za sve. Naprednjački režim demokratiju shvata kao „tiraniju većine“, kako bi rekao Tokvil. Zbog toga imamo užasan stepen nasilja u društvu. Ali nema garancija da bi potencijalna dverjanska vlast tu stvar promenila. Vuk u jagnjećoj koži, Boško Obradović, poslao je do sada dovoljno garancija da je ovaj stav tačan i da se pred njim ne smeju zatvarati oči.

Dverima nije mesto u građanskim protestima. Dverima je mesto u onoj jučerasnjoj šetnji za Kosovo, sa svojom proljotićevskom ideološkom sabraćom iz DSS-a, koja je pokazala svoj karakter napadom na LGBT populaciju.

Vidimo se na protestu u Novom Sadu i drugim vojvođanskim gradova ispod naših zastava!