NOVI SAD - Šef poslaničke grupe Lige socijaldemokrata Vojvodine u Skupštini AP Vojvodine Branislav Bogaroški istakao je danas da je Vojvodina zbog uzurpacije državne zemlje, za koju nije dato odobrenje da se licitira jer se čekao novi zakon o poljoprivrednom zemljištu, oštećena za 250 miliona dinara. Za istu sumu oštećen je i budžet Republike Srbije, a za 300 miliona i budžeti lokalnih samouprava na teritoriji APV. Kako je rekao, zabrana licitacije u 2015. nam se sada obija o glavu.

On je tokom objedinjene rasprave o pokrajinskim skupštinskim odlukama o korišćenju sredstava iz budžetskog fonda za razvoj lovstva, o godišnjim programima korišćenja novca iz budžetskog fonda za šume i vode APV, o programu zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta na teritoriji Vojvodine i o programu mera podrške sprovođenja poljoprivredne politike za razvoj sela na teritoriji APV ukazao i da su lokalne samouprave nezainteresovane da se bave pošumljavanjem svojih sredina.

 

Transkript govora Branislava Bogaroškog možete pročitati u nastavku.

Nedostatak volje i površina za pošumljavanje

Da ne krenemo odmah sa državnim zemljištem i novcem od zakupa, hoću da kažem nekoliko reči o pošumljavanju. To je, definitino, jedan od većih problema na teritoriji AP Vojvodine i to je problem koji se proteže godinama unazad. Ja novom sekretaru želim puno uspeha sa tim poslom, ali mislim da problem nije u parama.To se vidi i iz ovog budžeta. Svake godine sredstva koja su na raspolaganju se iskoriste u veoma malim procentima, prvo zbog nezainteresovanosti lokalnih samouprava da učestvuju u  programima pošumljavanja, iako se izdašno finansiraju od strane Pokrajine, čak sa 80 posto troškova koji su potrebni za tako nešto. Sa druge strane, nedostatak površina koje bi se pošumile.

Mi smo, naime, kao pokrajina upućeni na državno zemljište lošijeg kvaliteta, na utrine i pašnjake koji su u državnom vlasništvu, i lokalne samouprave moraju da budu ti koji su inicijatori aktivnosti, da se učine sve pripremne radnje u smislu pošumljavanja, što najšeće nije interesatno. Predsednici opština vole da popločaju centralni gradski trg,  predsednici opština u principu ne žele da investiraju u šumu koja će se videti tek kroz 20 godina, ili ako je u pitanju hrastova šuma, neće se videti za njihova života. I to jednostavno nije nešto što je pogodno za medijsku kampanju, nešto što je onima koji  upravljaju lokalnim samoupravama zanimljivo.

Problem je sistemske prirode. Sistemske prirode zato što problem pošumljavanja teritorije AP Vojvodine i na teritoriji centralne Srbije nije isti. Faktički, po trenutno važećem zakonu sve se smatra šumom, i vetrozaštitni pojas i snegozaštitni pojas se takođe smatra šumom. Dokumentacija koja je potrebna da bi uradili taj posao je izuzetno teška, izuzetno obimna i verovatno bi trebalo u kontaktu sa ministarstvom, koji na žalost u prethodnom periodu nije postojao, uraditi sistemske  promene važećih zakonskih rešenja kako bi se pošumljavanje u Vojvodini konačno mrdnulo sa mrtve tačke i kako bi se motivisale lokalne samouprave, i pravna i fizička lica da sredstva koja su evidentno na raspolaganju i koja će biti stostruko veća koliko se budemo približavali Evropskoj uniji, jer će se i tu otvoriti prema nama fondovi EU, da bi se ta sredstva mogla na kvalitetan način koristiti.

Nedostatak zemljišta za pošumljavanje

Drugi problem jeste problem zemljišta. Vi u Vojvodini više gotovo nemate utrine i pašnjake, osim utrina i pašnjaka koji su pod zaštitom države, i utrina i pašnjaka koji pripadaju mesnim zajednicama. I ona zemlja koja nikada nije bila orana, koja suštinski i nije za intenzivnu poljoprivrednu obradu je uzorana. To je dovoljno da prođete kroz atar, oni koji su stariji i koji se sećaju situacije od pre 10 ili 15 godina mogu bez statistike golim okom da vide gde je razlika. Rezervoar zemljišta za pošumljavanje je zemljište koje pripada seoskim mesnim zajednicama. To su utrine i pašnjaci koji su u vlasništvu, odnosno korišćenju u seoskim mesnim zajeednicama.

Od 1991. godine je na snazi zakon koji zabranjuje prenamenu tog zemljišta, osim u ribnjake. Cilj tog zakona je bio da se na taj način stimuliše stočarstvo. Evidentno je da nam je stočarstvo u opadanju unazad decenijama i da 26 godina taj zakon nije dao nikakve rezultate. Sasvim je izvodljivo menjati taj zakon, koji inače jako smešan, ima tri ili četiri člana, i otvoriti mogućnost da pored korišćenja tog zemljišta za ispašu, pored korišćenja za ribnjake, se otvori mogućnost pošumljavanja. Problem je veoma jednostavan, ali jednostavno nije bilo sagledavanja na pravi način, ili političke volje da se to reši i da se otvore desetine hiljada, ako ne i stotine hiljada hektara u Vojvodini za pošumljavanje, jer novca za tu namenu nema.

Ja se slažem da će možda mere unapređenja rasadničke proizvodnje nešto pomoći celoj priči, ali nije bio problem skupog sadnog materijala, nije bio taj nivo problema da bi tu morali da utičemo. Uostalom, to je mera koja je pokušavana pre tri ili četiri godine i  takođe nije dala rezultate, nego problem leži u sistemu, u nezainteresovanosti lokalnih samouprava da se bavi ovim pitanjem.

Vojvodina zbog uzurpacije oštećena za preko 500 miliona

Druga stvar jeste program koji se tiče zemljišta. Ja sam već prilikom diskusije o rebalansu skrenuo pažnju na umanjenje prihoda po osnovu zakupa državnog zemljišta u iznosu od 251 milion. Kasnije u raspravi su se pojavile još neke teze koje su me motivisale da ponovo pričam o ovom pitanju. Na snazi je novi Zakon o poljoprivrednom zemljištu i na taj zakon su uloženi amandmani od strane pokrajinske skupštine. Osim onih amandmana koji su se ticali izdavanja državnog poljoprivrednog zemljišta na 30 godina, bilo je i nekoliko amandmana koji su prihvaćeni od strane Narodne skupštine Republike Srbije, ne u tekstu koji smo mi predložili, ali jesu uneti u sam tekst zakona.

To su, pre svega, amandmani koji se tiču uzurpacije. Amandmani koji se tiču obavezne obustave trasfernih sredstava, jer u nacrtu zakona ta obaveznost nije postojala, postojala je samo kao mogućnost. Znači, obavezna obustava transfernih sredstava lokalnih samouprava koje ne donesu godišnji program zaštite i sa druge strane obaveza uklanjanja useva koji su posejani od strane onih koji koriste državno zemljište nelegalno. Tako da mislim da je upravo iz ove kuće taj zakon pokušan da bude skrenut u pravom pravcu.

Ono što je problem koji ne proističe direktno iz ovog zakona jeste postupanje Ministarstva poljoprivrede čije posledice osećamo danas na ovom rebalansu. Ministarstvo poljoprivrede u 2015. godini, čekajući donošenje novog zakona, prestalo je da daje saglasnosti na oglase za licitaciju državnog poljoprivrednog zemljišta. Na teritoreiji AP Vojvodine su postojale samo dve lokalne samouprave koje nisu donele godišnji program, ali većina lokalnih samouprava nije dobila saglasnost za licitaciju. To je dovelo do enormnog porasta uzurpacije državnog poljoprivrednog zemljišta početkom 2016. godine. Najeklatantniji primer se desio u Somboru gde pričamo o hiljadama hektara državnog zemljišta koje je bilo zaposednuto na nelegalan način i  reakcija Vlade republike Srbije na to je bila da ozakoni takvo postupanje od strane uzurpatora.

Data im je mogućnost da uzurpirano državno zemljište legalizuju tako što će ga platiti po prosečnim cenama koje važe na teritoriji AP Vojvodine. To je ne samo ohrabrilo uzurpatore, jer je dat neki popilično dug rok da se to uradi. Ko nije na vreme krenuo imao je fore da uđe u državno zemljište i da se prijavi u lokalnu samoupravu i reši svoj problem. S druge strasne oštetilo je budžete. Oštetilo je budžet  AP Vojvodine za 251 milion dinara, za 251 miliona dinara je oštećen budžet Repubnlike Srbije i za preko 300  miliona dinara su oštećeni budžeti lokalnih samouprvava na teriropriji  AP Vojvodine.

Iako je ukinut namenski klartakter ovih sredstava, praksa ovde u pokrajini, i ja to pozdravljam što je to i nastavljeno, jeste da se ta sredstva koriste namenski, isključivo za poljoprivredu. Takva praksa, manje više je opstala u svim lokalnim samoupravama. 

Manje i za investicije

Znači, mi imamo dvostruku štetu. Imamo umanjenje prihoda na nivou cele države, ne samo na teritoriji AP Vojvodine, ali imamo i manje investicija, jer nemamo novac za ulaganje. Posledica ovog smanjenja jeste što umesto hiljadu kilometara kanalske mreže, za 2016. godinu će se uraditi 840 km kanalske mreže, 160 km kanalske mreže manje, što apsolutno nije zanemarljivo. Deset miliona manje za opremanje poljočuvarske službe, deset miliona manje za ispitivanje kvaliteta poljoprivrednog zemljišta. I ukidanje mere šrevođenja zemljišta koje nije pogodno za poljoprivredu u obradu u ribnjačke površine. Znači, ta mera se u 2016. godini neće sprovesti, što zbog kratkoće vremena, što zbog toga što za to nema sredstava. A pričamo o delatnosti koja ima potencijal, pričamo o delatnosti koju desetak godina subvencionišemo i pričamo o delatnosti koja svake godine u pokrajinski budžet kroz vodne naknade vrati bar dva puta onoliko koliko mi ulažemo iz fonda za zemljište.

To je, dakle, sve posledica nekoliko loših odluka koje su donete u toku 2015. i početkom 2016. godine i koje zbog toga zahtevaju, u najmanju ruku, političku odgovornost. Zaustavljanje postupaka licitacije krajem 2015. godine se obija svima o glavu 2016. godine i to je jasno crno na belo i to košta APV 250 miliona, a Republiku Srbiju, lokalne samouprave i APV oko 700 miliona i na tome jednostavno ne može da se završi. To je razlog zašto nećemo moći da podržimo ove programe. Nećemo biti ni protiv jer smatramo da su savesno urađeni i da se vodilo računa da sredstva nisu namenskog karaktera budu upotrebljena u svrhu poljoprivrede, ali, s druge strane, ne možete svojim glasom podržati nečije neodgovorno ponašanje u 2015. i početkom 2016. godine. 

Hvala.

(BILSV, 28.09.2016)