NOVI SAD - Srbija ponovo klizi u izolaciju i vreme je da se ponudi stvarna alternativa, koja neće reciklirati Vučićev program, kao što je on Tadićev, Tadić Koštuničin, a Koštunica Miloševićev. Vreme je da konačno prekinemo začarani krug populizma, nacionalizma, centralizma, ksenofobije, antievropejstva, autoritarnosti i putinizma, napisao je u svom autorskom tekstu za NIN predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Bojan Kostreš. On dodaje da je navodna neutralnost samo izgovor za bežanje od evropske politike i stavljanje Srbije u rusku interesnu zonu, tako da je danas najbliže onome što je Nikolićeva obećana „crna rupa na evropskom tepihu".

Tekst prenosimo u celosti.

Liga socijaldemokrata Vojvodine je na 13. Kongresu donela odluku da se modernizuje, približi građankama i građanima Vojvodine i pruži ruku svim potencijalnim partnerima koji su nam programski bliski, da se zajedno borimo za evropske vrednosti, demokratizaciju društva, bolju i efikasniju organizaciju države, čistiju životnu sredinu i bolji život svih građanki i građana Srbije. Svesni smo da je to verovatno dug i mukotrpan proces, ali i jedini koji može dati rezultat i vratiti Srbiju na pravi put. 

Nedavni eksperimenti, u kojima se naprednjačkoj keč-ol koaliciji suprotstavlja identičan koncept, pokazali su se kao potpuno promašeni i neefikasni. Od obnove višestranačja 1990, politički sistem je proizvodio previše partija, a premalo ideja. Danas je gotovo nemoguće zamisliti saradnju proevropskih i proruskih političkih opcija i zbog toga se moraju stvarati vrednosni savezi kao alternativa postojećem političkom mejnstrimu, koji ne zastupa samo vladajuća koalicija, već i dobar deo desne opozicije. Istorijska šansa, ali i odgovornost građanskih i proevropskih snaga je da pokažemo da nas ima i da smo u stanju da budemo ne samo personalna opozicija Aleksandru Vučiću, već i da se nametnemo kao subjekt kreiranja nove politike. Model ličnog suprotstavljanja vladaocu bez insistiranja na vrednosnim razlikama je manjkav, jer se tako ne nudi stvarna i suštinska alternativa. 

Bez jasne poruke da je evropska Srbija jedini mogući put ka progresu, svaka opozicija se svodi samo na ličnu borbu za prevlast po principu „sjaši Kurta da uzjaši Murta", jer bez drugačijeg vrednosnog i političkog okvira, kada i dođe do smene, novi nastavljaju pogubnu politiku starih. To je uzrok zbog čega se Srbija više od 30 godina vrti u začaranom krugu. To je razlog zbog čega građani danas ne vide u opoziciji realnu alternativu Vučiću. Naposletku, zbog odsustva alternativnog programa, zapadne demokratije nevoljno i iznuđeno i dalje Vučića smatraju jedinom adresom za politički dijalog u Srbiji. 

Nasuprot pogubnoj i destruktivnoj politici „srpskog sveta", koja priziva najgora sećanja u regionu, a Srbiju ponovo vraća u izolaciju, moramo da ponudimo politiku u vidu regionalne saradnje, pružene ruke, evropske politike bez alternative, usklađivanje našeg spoljnog i bezbednosnog okvira sa EU nakon čega će na dnevni red doći i pitanja političkih i medijskih sloboda, korupcije i zelenih politika. Tek kada budemo u stanju da ponudimo stvarnu alternativu Vučiću, možemo postati adresa za razgovor - čime smo već učinili presudan korak ka smenjivosti autoritarnog režima. 

Vučićeva ideja tzv. srpskog sveta je samo unapređena i novim okolnostima prilagođena verzija „velike Srbije" s kraja prošlog veka, koja je bila platforma i većine opozicionih partija tokom ratova 1990-ih. Posle petooktobarskih promena članice DOS-a (čast retkim izuzecima) nisu napravile dovoljno jasan otklon i diskontinuitet sa politikom Slobodana Miloševića, jer su je dobrim delom i sami podržavali. DOS nisu činili samo oni koji su osuđivali ratne pohode i nacionalističko divljanje Miloševićevog režima, već i oni koji su ga krivili jer nije dovoljno dobro vodio ratove, pa ih je izgubio. U tome se krije jedan od suštinskih neuspeha petooktobarske vlasti da uvede novi politički sistem i prekine sa starim ideološkim modelom. 

Posle uspostavljanja nove vlasti krenulo se sa restauracijom, između ostalog i vojvođanske autonomije, ali su ti pokušaji bili neiskreni i sistemski sabotirani sve dok se ideja autonomije Vojvodine nije ponovo stavila na stub srama i gurnula u zapećak. Svaka vlast od 1990-ih do danas je Vojvodinu videla kao neželjenu institucionalnu formu - da bi sve ove partije jedinstveno (SPS, DS, radikali, kasniji naprednjaci) u Ustav iz 2006. zapisale poznati istorijski falsifikat: Republika Srbija 2006. godine osniva AP Vojvodinu. Zbog takvog tretiranja Vojvodine sam i pozvao, kao jedini državni funkcioner u to vreme (predsednik pokrajinske skupštine), na bojkot ustavnog referenduma. Zahvaljujući takvom ponižavanju Vojvodine, Ustav u njoj, uprkos neregularnostima i krađi koja je trajala dva dana i jednu noć, nije dobio potrebnih 50 odsto podrške. Ono što je najstrašnije, jeste to što se ni taj nametnuti Ustav ne poštuje, pa Vojvodina nema zakone o finansiranju i nadležnostima pokrajine, iako su oni morali biti usvojeni do kraja 2008. Čini se da srpski nacionalisti toliko preziru ideju autonomne Vojvodine da misle da će ignorisanjem njenih prava uspeti da je ukinu, jer za direktnu akciju nemaju hrabrosti. 

Neverovatno mi je odsustvo bilo kakve reakcije vlasti i samog Vučića na Orbanove insinuacije da je Vojvodina deo Mađarske! Da li je moguće da to nikome osim nama iz LSV ne smeta?! 

Stoga je više nego važno da se razume da autonomija Vojvodine ne znači razgrađivanje već jačanje države Srbije, našeg društva i demokratskih potencijala. Priznavanjem prava na različitost Srbija prihvata demokratiju kao princip i model upravljanja. Vojvodina sa punom autonomijom nije problem već je rešenje, jer bogata Vojvodina znači jaku Srbiju. Jedan od najjačih udaraca bilo kojoj ideji autokratije u budućnosti je upravo drugačije organizovana Srbija u kojoj bi se nadležnosti, sve ono što nisu poslovi države, spustile na nivo lokalnih samouprava i regiona. Vojvodina nisu samo Novi Sad, Subotica ili Zrenjanin, niti beskrajna ravnica, Srbi, Mađari, Hrvati, Slovaci, Rumuni, Rusini i sve ostale nacionalne zajednice, isprepletane svojim jezicima, kulturom, istorijom... Vojvodina su na prvom mestu vredni ljudi, koji plaćaju poreze i sve doprinose našoj državi, koji vredno rade u fabrikama, na njivama, tolerantno i u miru žive među sobom i sa drugima... Zašto je onda toliko strašno reći da Vojvođani zaslužuju da se ovde radi i ulaže srazmerno ostalom delu Srbije i Beogradu, posebno?! Zašto je toliko teško poštovati Ustav, koji, uostalom, Vojvođani nisu podržali, ali kao odgovorni građani Srbije to sada očekujemo! Na putu ka ovim odgovorima, računamo da ćemo naći dobre partnere sa kojima ne moramo da delimo sve političke ciljeve, ali moramo da volimo našu Pokrajinu, pa samim time i našu državu Srbiju. Traženje Odgovora na postavljena pitanja prvi je korak ka tome. 

Mantra „i Srbija i svet" iz kampanje SPS kandidata Milana Milutinovića 1997. prerasla je u vreme Vojislava Koštunice u „politiku neutralnosti", koja je suštinski značila odustajanje od evrointegracija. Ovu politiku je destruktivni Koštunica i službeno obznanio na rušilačkom mitingu („Kosovo za patike") u februaru 2008, posle koga je rulja podstaknuta njegovim snagama bezbednosti razorila centar Beograda i zapalila ambasade. Pošto građani tada još uvek nisu bili spremni da se odreknu evropskog sna, Koštunica je potučen na izborima, a Boris Tadić i DS su pobedili na krilima evropske politike. Međutim, ubrzo menjaju smer. Tako nastaje kontinuitet spoljne politike sa Miloševićem i Koštunicom, koji se u vreme demokrata zvao „četiri stuba spoljne politike", koji su zastupali Tadić i Vuk Jeremić. Istu politiku danas zagovara i Vučić. Ključna prevara se krije u sledećem: lažna politika neutralnosti i ekvidistance i prema zapadnim demokratijama i prema istočnjačkim represivnim diktaturama nikada nije provedena. Navodna neutralnost je uvek bila samo izgovor za bežanje od evropske politike i značila je stavljanje Srbije u rusku interesnu zonu. Deo takve politike je bilo i poklanjanje našeg najvrednijeg energetskog giganta - vojvođanskog Naftagasa Ruskoj Federaciji. Mislim da je došlo krajnje vreme da se u Skupštini Srbije pokrene inicijativa za nacionalizaciju NIS-a. Srbija se mora jasno i nedvosmisleno opredeliti za evropski put i uskladiti spoljnu politiku sa EU Bez obzira na to da li je u ovom momentu popularno ili ne, taj stav mora izgovoriti grupacija političkih partija koja želi da Srbiju povede drugačijim putem od Vučićevog. 

Svi ovi primeri govore da Srbija više od 30 godina, uprkos nominalne promene vlasti, u suštini nikada nije menjala politiku, pa je zbog odsustva alternative, danas najbliže onome što je Nikolićeva obećana „crna rupa na evropskom tepihu". Sve mape sveta koje danas govore o ratu u Ukrajini imaju čitavu slobodnu i demokratsku Evropu u jednoj boji i Srbiju i Belorusiju u drugoj. Takva „mapa" se još ne reflektuje direktno na živote svakog građanina, ali ubrzo hoće. Izolacija Srbije je na pragu. Ako su građani i nalazili snage da 2006. na pitanju Ustava ili 2008. u vreme pokušaja da se prekinu evropske integracije reaguju i to ne dozvole, danas više nemaju tu snagu. Decenija Vučićeve nacionalističke, antizapadne i rusofilske propagande, nasilje u političkom životu i gušenje slobode javne reči, ostavili su dubok i blatnjav trag. Zbog medijskog sluđivanja, nasilja i mržnje koja kulja iz kontrolisanih tabloida, građani više nisu u stanju da prepoznaju svoje autentične interese i da se pobune kada je jasno da Srbija ponovo klizi u izolaciju. Vreme je da građanima Srbije i svetu ponudimo stvarnu alternativu, koja neće reciklirati Vučićev program, kao što je on Tadićev, Tadić Koštuničin, a Koštunica Miloševićev. Vreme je da konačno prekinemo začarani krug populizma, nacionalizma, centralizma, ksenofobije, antievropejstva, autoritarnosti i putinizma, Moramo da promenimo politički model. Pre nego što bude stvarno kasno!

(SzILSV, 01.12.2022)