SARAJEVO – Lider Lige socijaldemokrata Vojvodine u intervjuu sarajevskom „Oslobođenju“ govorio je o svom dolasku u Srebrenicu, problemima i političkoj situaciji o regionu.



Koliko ste dugo razmišljali pre nego ste doneli odluku da ćete doći u Srebrenicu na obeležavanje 20. godišnjice genocida? Mislite li da je to politički popularna odluka danas u Srbiji?
- Ima stvari o kojima nema šta da se razmišlja. Moj dolazak u Srebrenicu i odavanje počasti žrtvama genocida je ljudska obaveza svakog moralnog čoveka na ovim prostorima. Nijednog trenutka nisam razmišljao o nekakvoj „popularnosti“ ili „nepopularnosti“ te posete. Svaki javni poslenik  bi morao da shvati svoju ulogu, ne kao nekoga ko samo sledi javno mnjenje, nego i kao nekoga ko treba da predvodi procese u društvu. U tom svetlu, ako treba da biram između političkih poena i svoje savesti, uvek ću izabrati ovo drugo.  

Četnički vojvoda Draža Mihailović je rehabilitovan. On će u školskim udžbenicima sad biti verovatno istorijski pozitivna ličnost. Vi ste se nekad zalagali za učenje o srebreničkom genocidu. Mislite li da će pre Draža biti heroj u udžbenicima ili ovaj genocid? I u predlogu rezolucije UN-a na ovu godišnjicu se predlaže učenje u školama o genocidu.
- Nesumnjivo je da će pre ući Draža Mihailović u udžbenike jer je zatrovanost svesti u Srbiji toliko visoka da će proces njene dekontaminacije dugo trajati. Međutim, ono što je tužno, jeste to što se sa tim procesom jedva i počelo. Mi smo pre 15 godina verovali da će odlaskom Slobodana Miloševića nastupiti neka drugačija vremena, što se pogleda na nacionalizam i šovinizam tiče. Na žalost, to nije tako. U jednoj velikoj meri je stvoren sistem koji produkuje netrpeljivost, favorizuje prostakluk, misleće i obrazovane ljude tera iz zemlje. Lustracija nije sprovedena i, ma koliko se na državnom nivou Srbija danas zaista i pokušavala i pokušava da se suoči sa svojom prošlošću, dok to ne postane državna politika koja se sprovodi od predškolskih ustanova, preko organizovanih akcija,  do javnih servisa, radija i televizije, nekog velikog pomaka tu ne može biti.
Na žalost, moram reći da mi se čini da u čitavom regionu postoji ista boljka, i da oni koji su profitirali u ratovima i podelama devedesetih, to rade i dalje, samo perfidnijim sredstvima.
Mi smo kao stranka predlagali da genocid u Srebrenici bude u školskim udžbenicima u svim školama u Srbiji, ali nismo naišli na odobravanje i nismo dobili dovoljnu podršku. Mi smo odmah posle petokotobrakih promena 2000.godine predlagali da Socijalistička partija Srbije, Srpska radikalna stranka, Stranka srpskog jedinstva i JUL budu zabranjeni, a da se njihova rukovodstva lustriraju. Nismo dobili podršku za to. Mi smo tražili da se produži važenje Zakona o lustraciji sa 10 na 20 godina, nismo dobili podršku za to i taj zakon je prestao da važi, a da nikada nije bio primenjen. A sve vreme je na vlasti bila Demokratska stranka, naš dugogodišnji koalicioni  partner. Ja iskreno verujem da predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić istinski želi dobru saradnju sa svima u regionu. On je i sam priznao da je u nekim svojim stavovima u prošlosti bio u krivu. Ali pred njim je dug i trnovit put, jer ako on i jeste shvatio svoje zablude, milioni drugih nisu.

Jednom ste kazali kako bi bilo bolje da se osobama iz Srbije optuženim za ratne zločine sudilo u Srbiji. Danas imamo slučaj Nasera Orića iz BiH kojem se želi suditi u Srbiji. Kako komentirate to hapšenje i mislite li da se Oriću nakon Haaga treba ponovno suditi u Srbiji ili BiH?
- Lično mislim da je mnogo mudrije da se za ratne zločine sudi u državama čiji su optuženi državljani. Razlog je vrlo jednostavan - pravosuđe tih država onda mora da pokaže svoju zrelost ili nezrelost. Haški tribunal je u velikoj meri izneverio očekivanja koja smo polagali u njega. S jedne strane, time što su dozvolili da im nekoliko zatvorenika, i to ključnih, umre pre izricanja presude i na taj način ostanu neosuđeni. Jer se posthumno proces ne može voditi. Pa ćete doći u situaciju kao sa Dražom Mihailovićem, da se, ustvari, on rehabilituje time što je doveden u pitanje kredibilitet suda.  A novi proces za objektivne zločine, koji su činjeni pod njegovom komandom, ne može da se vodi. I vama će i Slobodan Milošević i mnogi drugi ostati zabeleženi u istorji kao neosuđivana lica.
Sa druge strane, ako se ubrzo ne izrekne presuda Vojislavu Šešelju, koji je 12 godina bio u pritvoru, to će verovatno biti jedna od najvećih sramota pravosuđa u istoriji. Jer, ako je Nirnberški proces, koji je udario temelje današnjeg međunarodnog pravosuđa, 1945. godine, gde se sudilo najvišim funkcionerima Trećeg rajha, za rat koji je koštao planetu zemlju 50 miliona života, mogao da bude završen za dva meseca, onda je zaista neverovatno da 20 godina od Dejtonskog sporazuma presude još nisu donete. Dvadeset godina od Dejtonskog sporazuma i 15 godina od svrgavanja sa vlasti Slobodana Miloševića.  
Da je pravosuđe u Srbiji bilo tako neefikasno i nekoga držalo 12 godina u pritvoru bez presude, to bi bio, verovatno, najflagrantniji primer kršenja ljudskih prava u Evropi današnjice. A kada to uradi Haški tribunal, niko ne sme to, čak, ni da primeti. Zato mislim da je mnogo mudrije da se domaća pravosuđa, pre svega BiH, Hrvatske, Srbije, Crne Gore, okušaju na tim teškim ispitima u kojima se pravo mora suočiti sa još živim ožiljcima iz prošlosti.

Premijer Srbije Aleksandar Vučić nedavno je kazao kako Srbiji u idućih mesec-dva treba jedinstvo, da se nalazi pred najvećim izazovima kao što su Srebrenica, rezolucija UN-a o Srebrenici... i na kraju je naveo MMF. Što je zaista danas najveća pretnja Srbiji i Srbima?
- Najveća pretnja je sasvim sigurno beznađe mlade generacije. Jer već ovoga trenutka vi u Srbiji imate skoro dva puta više ljudi između 45 i 55 godina nego između 5 i 15. Vrednosni sistem mlade generacije, koj je potpuno urušen, bujanje šovinizma, nacionalizma, nasilja kao metoda, će u sledećih desetak godina, ako se nešto hitno ne preduzme, u Srbiji na vlast dovesti otvoreno fašističke grupacije. Da bi se to sprečilo, mora se jasno i otvoreno suočiti sa prošlošću. Ali ovakve rezolucije, kao što je ova o Srebrenici, mislim da ne vode u tom pravcu.

Kad gledate situaciju u BiH, šta vidite kao najveću pretnju našoj zemlji? Jesu li to srpski i hrvatski separatizam, bošnjački unitarizam, nesnalaženje ili nezainteresovanost tzv. međunarodne zajednice, neka kombinacija svega toga?
- Ne bih da zvučim suviše pesimistično. Međutim, rat u Bosni  je prekinut pre dvadeset godina, ali nisu otklonjeni njegovi osnovni uzroci. Država Bosna i Hercegovina ne može opstati ni na jednom ekstremizmu. I samim tim je vrlo važno pronaći unutrašnju harmoniju i balans, koje Bosna i Hercegovina današnjice nema. Ugrađivanje nacionalne pripadnosti u same temelje države, to jest tri nacionalne pripadnosti, za mene lično predstavlja isto ono protiv čega sam se, najoštrije što sam mogao, borio, kada je u Ustavu Srbije zapisivano da je Srbija država srpskog naroda i ostalih koji u njoj žive. Jer sam duboko uveren da će država Srbija postati mnogo bolja kada bude država svojih građana, a ne nekakvih nacionalnih kolektiviteta. Isto to mislim i za Bosnu i Hercegovinu.  

Imamo višegodišnju krizu u Makedoniji koja je kulminirala nedavno, u BiH je permanentna politička i sve teža ekonomska kriza, ni situacija u Albaniji nije najsjajnija... Region, gledano sa strane, kao da ponovo ide ka tački nekakvog vrenja. Čini li se i Vama da u budućnosti možemo očekivati neka još gore, nerede pa i sukobe?
- Apsolutno da, jer smo već mnogo puta videli sa kojom se lakoćom pokreću ratovi na Balkanu. Takođe smo, najviše na primeru Bosne i Hercegovine, videli koliko je velika nesposobnost i tromost međunarodne zajednice da se suoči sa krizama. Rešenja moraju biti politička i mir mora biti iznad svega. Svaku granicu koja je sporna ne treba menjati, nego je teba brisati. I zato je perspektiva za smirivanje svih strasti na Balkanu samo hitan prijem svih država Balkana u Evropsku uniju. Očigledno je da birokrate u Briselu to ne razumeju sa dovoljno ozbiljnosti. Mislim da to može sve zajedno skupo da nas košta.