BEOGRAD - Jedini je političar iz Srbije, koji je na terenu pružio podrški katalonskom referendumu, zbog čega je naišao na niz osuda. Kako odgovara na te kritike, ali i zašto je od evroentuzijaste postao evrorealista? Kako onda vidi budućnost evrointegracija Srbije, ali i rešenje u vezi Kosova, koje je ključni uslov za pristupanje, samo su neka od pitanja, na koja je  Nenad Čanak, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine i skupštinskog Odbora za evrointegracije, dao odgovore u intervjuu Srpskom telegrafu.

Jedini ste političar iz Srbije, koji je pružio podršku vlastima Katalonije i organizatorima referenduma u toj španskoj pokrajini o nezavisnosti. U delu ovdašnje javnosti, taj potez je naišao na osudu, jer u njemu vidi Vaše separatističke težnje. Kakav je Vaš odgovor na te optužbe?

- Pre svega 27 godina koliko sam aktivno u politici, stalno moram da odgovaram na stvari, koje su potpuno besmislene. U Vojvodini nema separatizma, niti ga je bilo, niti je on ukorenjen u bilo kom delu Vojvodine kao takve. U pitanju je samo pokušaj raznih "patriotskih" snaga da se junače tamo, gde nema neprijatelja.

Kada sam jedan jedini put uradio nešto slično, onda su me "razapeli na krst" kao neozbiljnog čoveka. To je bilo, kada smo tražili da se oštro odbaci inicijativa za davanje političkog azila Osami bin Ladenu u Srbiji, što je izazvalo buru svetskih razmera. Onda su me pitali, ko hoće da da bin Ladenu taj azil, to je bilo 2003. godine, a ja sam rekao da neće niko, ali mi smo protiv.

Oni kažu da se sprdam sa tim. Upitao sam ih zašto. Niko neće ni da otcepi Vojvodinu, a vidite koliko je njih protiv, a za njih ne kažete da se sprdaju.

Suština je ta, da kada je nešto politički upotrebljivo za razne "patriotske" i "centralističke" snage, odjednom to nije sprdnja, a kada se nešto ovako uradi, kao što smo mi uradili, onda je to neozbiljno. E, pa koliko je neozbiljno jedno, neozbiljno je i drugo, odnosno koliko je ozbiljno jedno, onda je ozbiljno i drugo.

Vojvodina je jedna potpuno posebna priča i ne bih sada ni da je otvaram. Katalonija je nasuprot tome, do 1716. bila nezavisna kneževina i ona je sa svojim jezikom, teritorijom i istorijom jedan poseban slučaj. Međutim, tu postoji hiljadu specifičnosti u španskoj istoriji, koje je od građanskog rata, pa nadalje kroz frankističko-fašistički period do današnjih dana opterećuju odnose unutar Španije, nekad vidiljivo, nekad manje vidljivo.

Ja nisam išao tamo da podržim bilo kakvo rešenje referenduma, nego sam želeo da vidim, kako će se EU nositi sa takvim izazovom, jer katalonska administracija ima pravo da raspiše referendum, ali nema pravo, po španskom ustavu, na nezavisnost. Ta dihotomija odnosa je ono što je bilo najzanmljivije, da se vidi kako će da odreaguju španske vlasti, a kako katalonska administracija. To je izvanredan primer trvenja unutar EU, koja se ponaša birokratsko-briselsko gluvonemo.

Upravo, u vezi Katalonije izneli ste kritike i na račun Evropske unije. Kažete da ste od evroentuzijaste postali evrorealista.

- Ja sam dugi niz godina zaista govorio da EU nema nikakvu alternativu i da je EU jedina civilizovana budućnost Srbije. Ja ne odustajem od toga. Međutim, meni je poseta Kataloniji za vreme referenduma i poseta Kipru, u kojoj sam bio nekoliko nedelja pre toga, potpuno promenile viđenje principijelnosti EU.

Tu se videlo da EU nema baš tako čvrste principe, kakve bi mi voleli. Da cena koju Srbija plaća, nije cena računa, koju je Srbija napravila, nego je cena razočarenje u evrointegracije iz 2007. godine, kada su Rumunija i Bugarsku ušle u Uniju, bez da su zadovoljile sve uslove koje je EU stavila pred njih. I sada postoji jedan veliki strah, naročito u Nemačkoj, od toga da bi širenje EU bez završenih problema, koje te države koje bi se pridružile - imaju, u stvari unele te probleme u EU i narušile njenu unutrašnju koheziju i stabilnost.

Međutim, Barselona i Kataloniju su pokazale, da možete koliko hoćete da se branite od onih što hoće da uđu u EU, ali šta ćete sa onima koji su već tu. Šta ćete sa Katalonijom, sutra sa Lombardijom, koja takođe traži referendum o nezavisnosti, jer se oseća ekonomski eksploatisana unutar Italije.

Kada postavite na jednu stranu ekonomske efekte, a na drugu istorijske frustracije, kakvih je Evropa prepuna, jer su dva svetska rata dominantno vođena na tlu Evrope, onda je jasno da se tu mora postupati sa mnogo više državničke mudrosti, nego što se postupa ovako.

Španska vlada će ukinuti autonomiju Katalonije, ali će time probuditi sva sećanja na Frankov period fašističke Španije, u kojem Katalonija nije imala autonomiju.

Šta onda Vi, vidite kao rešenje?

- Rešenje je tu jednostavno, da se volja građana mora poštovati. Tu postoji jedan problem. Ako se Katalonija osamostali, EU je već sada rekla, onda Katalonija nije članica Unije i moraće da prođe sve procedure ponovnog učlanjenja. Škotska, koja traži da ostane članica EU posle Bregzita, takođe sada bi najedanput morala i da se osamostali i da ponovo aplicira za članstvo.

Imate hiljadu tih nesporazuma, koji se pojavljuju. Evo kao grom iz vedra neba se pojavljuje teza da Srbija zajedno sa Zapadnim Balkanom, treba da uđe u neki novi sistem ograničenja ulaska u EU, Bože moj, iz bezbednosnih razloga.

Kako onda na osnovu svega toga vidite evropski put Srbije? Dobijen je okvirni datum, bolje reći rok pristupanja Srbije EU. Žan Klod Junker je označio 2025. kao godinu, kada bi trebalo da postanemo članica.

- Pamtim i kada je bila 2007. godina. Nije to baš tako. S druge strane, neko je u šali pre još mnogo godina rekao, mi ćemo u EU ući, čim iz nje izađu Britanija, Francuska i Nemačka.

Treba voditi računa o sledećem. Sve u svoje vreme, što pre Srbija uđe u EU, to su veće šanse da se Srbija normalizuje. Ovako vidite i sami, da od 2000. godine, kada smo očekivali velike promene, koje su iz hiljadu razloga izostale, do dana današnjeg, vi stalno imate neka štucanja, probleme, koji vode ka opadanju evroentuzijazma.

Kada neko ko je svetionik evroentuzijazma, kao ja, počne da bude evrorealista, počnete da razmišljate šta se desilo. Desilo se to, da EU nije dala nijedan odgovor, na recimo Kipar, koji 1974. okupiran od strane Turske. Vi ste u poziciji, da Kipar, kao članica EU, ne može da dobije od te EU pomoć za uspostavu suvereniteta na svojoj teritoriji.

Ne mogu ljudi da se vrate u Famagusti, rođeni grad, 45 hiljada stanovnika je izašlo na pola sata 1974. godine i ne mogu da se vrate. Stojim u avetinjskom gradu, puste ulice, kao Černobilj, nema ništa.

I sada EU na to kaže: „Nemamo baš neko rešenje, moraćemo to da gurnemo pod tepih“, imate pitanje Katalonije, gde kažu : "Mi ne bi tu da posredujemo", ali su se sa šest ruku uhvatili da posreduju između Beograda i Prištine.

Kako onda građanima Srbije objasniti da je Evropska unija prava adresa?

- Teško. Ali je stvar u tome, da je jedini način na to da se odgovori, kao kada me neko pita da li vredi uopšte dijalog o Kosovu? Moj odgovor je jako jednostavan: A šta predlažete? Šta je alternativa dijalogu? Da li imate neku bolju ideju?

Dijalog se vodi u tri slučaju. Jedan je pre rata, drugi posle rata, a treći umesto rata. Ja uvek predlažem ovo treće rešenje. Hajde, da vodimo dijalog umesto rata. Bez dijaloga - svaka druga alterantiva je nasilje. Isto važi i za Kosovo i za Evropu. Šta je nama alternativa Evropi.

Upravo to hoću da Vas pitam. U Beogradu je danas ruski ministar odbrane. I Brisel i Vašington i Moskva imaju svoja očekivanja u vezi Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu. Bio je u poseti i turski predsednik Erdogan. Šta će Evropa reći na sve to?

- Što se tiče Turske, to je jedna moćna država, koja sticanjem istorijskih okolnosti poslednjih 100 godina nije prisutna na Balkanu, koliko je bila prisutna milenijum pre toga. Tu treba voditi računa da to sa Turskom ne treba baš tako olako postupati. Ona ima svoje vrlo ozbiljne istorijske ukorenjenosti na ovim prostorima.

S druge strane, taj Ruski humanitarni centar, za mene lično je neverovatna stvar. Ne mogu da razumem, da neko još uvek veruje u humanitarnost tog Centra. Uopšte ne shvatam, da neko misli da će se taj Centar u Nišu baviti humanitarnim radom, a traži diplomatski status.

To znači, da kada se ogradi žicom, to postaje ruska teritorija, kao što je ograda oko svake ambasada, ograda oko teritorije te države u Srbiji. I samim tim to bi značilo da na tom prostoru, tog Centra, Rusi mogu da donesu nuklearnu bombu. Nuklearne bojeve glave, kojima će nanišaniti, na primer London.

Ali garancije za taj Centar daje i država Srbija?

- Ali, kako će da kontroliše? Kada date diplomatski status, to će biti ruska teritorija. Vi se odričete dela teritorije, to je cela priča. Imate marince u američkoj ambasadi u Beogradu, koji imaju oružje. Da li mogu strani državljani da imaju oružje u Srbiji - ne. Pa, oni nemaju oružje u Srbiji, već na teritoriji SAD.

Ko vam onda kaže, da kada Ruski humanitarni centar dobije diplomatski status, neće da ga naoruža tako da bude ruska vojna baza sa nuklearnim naoružanjem, koja će služiti za plašenje Evrope.

Da li znate da SAD ne mogu da napadnu Severnu Koreju bez dozvole Južne Koreje. To je po ugovoru, zato što Južna Koreja dobro zna da je prva meta za napad Severne Koreje nije Vašington, Njujork ili Los Anđeles, nego Seul. Samim tim, oni su prestrašeni od ideje bilo kog konflikta sa Severnom Korejom.

Zbog toga se cela ta priča, tih velikih koji imaju odlične ideje da vam pomažu, na kraju završi, kako je u afričkoj poslovici odavno definisano: Kada se slovoni tuku, strada trava, a kada slonovi vode ljubav, strada trava.

Ta trava smo, svi mi, male i siromašne države, poput Srbije, koje će izgaziti za potreba toga da imaju još jednog piona na šahovskoj tabli međunarodne politike. Ja ne pristajem da moja zemlja bude pion na šahovskoj tabli međunarodne politike više nego što mora. Mora u određenoj meri, ali to ne znači da ona treba dase gura u crne ili u bele.

Kada kažete da ne treba da bude pion, kakav je onda Vaš stav, što određene zemlje članice EU traže da uvedemo sankcije Rusiji, odnosno da zbog poglavlja 31 uskladimo svoju spoljnu i bezbednosnu politiku sa Briselom?

Nemam ništa protiv, samo pitam što je to dobro za Srbiju. Zato što, ako će Poljska biti obeštećena za onaj izvoz koji bi išao prema Rusiji, zašto onda Srbija ne bi bila obeštećena za onaj izvoz koji bi išao prema Rusiji? Nego odjednom, mi treba, volonterski, da uvedemo sankcije Rusiji, od koje zavisimo u energetskom smislu jako, zbog loše vođene međunarodne politike i prodaje državne naftne kompanije Srbije državnoj naftanoj kompaniji Rusije, što je veleizdaja.

Prodaja NIS-a, tj. Naftagasa ruskoj državi je veleizdaja nacionalnih interesa. To odmah da se razumemo i to neko mora ozbiljno da objasni, šta se tu desilo. Naravno, svi beže od tog pitanja. Kažu desilo se, pa ćemo videti. Nećemo mi ništa videti, jer dok mi to budemo videli, neobnovljivi resursi, kao što su nafta i gas, što postoje u Vojvodini, biće uništeni i na tome se ozbiljno radi i na kraju neće ostati ništa.

A, rudna renta, koja je ovde 3 odsto, u Rusiji ide do 20 odsto, nije dovoljna da pokrije ni štetu koja se napravi iskopavanjem nafte i kontaminacijom terena. Ali, ostavimo to na stranu za trenutak.

Mi imamo ozbiljne probleme sa snabdevanjem gasom, gde su95 odsto domaćinstava, koja se greju na ovaj energent u Vojvodini, njih baš država Srbija ne gleda ozbiljno, ali šta ćemo sa fabrikama, kojima je gas glavni energent. Šta ćemo onda da radimo sa industrijom, koja se zasniva na tome. Bez ruskog gasa, mi smo u problemu. Oni nas drže na kratkoj energetskoj uzici, koja se se zove energetski sporazum sa Rusijom, a treba da im uvedemo sankcije, da bi nam EU, koja jeste najveći donator Srbiji, ali istovremeno od tih donacija mi ne možemo da pokrijemo štetu koju bu napravile sankcije prema Rusiji.

Naravno, pošto Rusi, obično diplomatiju vode tenkom i čizmom, zato Šojgu i dolazi danas, da postavi jasno pitanje. Kada?

Dok je bilo pitanje predaje NIS-a u ruke Rusije, svaki susret sa svakim zvaničnikom je počinjao tom rečju. Kada će to da se desi, isto to važi i za ovo. A, onda kada se to desi, Rusija se nalazi u poziciji da joj je Srbija nepotopivi nosač aviona za pretnje Evropi.

Vrlo jednostavno i onda će se trampiti, priznaćete nam okupaciju dela Ukrajine za to da malo otpustimo omču oko vrata Srbiji. Mi smo tu pioni i ko to ne razume, taj ništa ne razume. Upravo zbog togabi, EU, u koju sam ja polagao tolika nadanja, morala da se ponaša mnogo principijalnije, jer to od nje zahteva 800 miliona ljudi, koji žive u njoj. Ali, istovremeno sam video na primeru Kipra, Katalonije i Kosova, nije dalo rezultate kakve treba, jasno je da Evropskoj uniji treba Srbija, ne Srbiji EU, nego i obrnuto, zato što su se kroz sve ovo što se događa, izvukle pouke i napravila jedna naddržava koje se zove Evropska unija, koja bi na principima ljudskih prava i elementarne solidarnosti mogla da se nosi sa izazovima modernog sveta, od terorizma, preko izbeglica do neoblokovske podele sveta pa nadalje.

I u ovom Vašem odgovoru ste spomenuli Kosovo, kao i prethodno tokom razgovara dijalog Beograda i Prištine. Na tom putu ka članstvu u EU, upravo to će biti ključni uslov - rešenje odnosa sa Prištinom. U tom smislu, kako vidite poziv predsednika Vučića oko unutrašnjeg dijaloga i da li ćete u njemu učestovati?

- Već sam vam rekao. Ja vidim dijalog, kao nešto što je ispred svega. Naravno, da unutrašnji dijalog mora biti napravljen. Mislim da do sada nije bio dobro organizovan, jer sam čuo da je prva faza završena, a uopšte nisam primetio da se desila. To je jednostavno nije dobro. Potrebno je mnogo transparentnije to raditi, raditi na medijima, kroz najširu debatu, šta da se radi, iz jednostavnog razloga, što građani moraju shvatiti.

Šta je Vaš predlog?

- Moj predlog sam izneo u mojoj predsedničkoj kampanji. Priznavanje nezavisnosti Kosova, uz uspostavu diplomatskih odnosa, uz određene uslove.

Pitanje imovine Srbije i Vojvodine da se razreši na Kosovu, jer su investicije u Kosovo bile tolike, da je nemoguće da najedanput sada tamo nema ništa što je vlasništvo Srbije i Vojvodine. Drugo pitanje je kulturno-istorijskih spomenika i manastira, gde smo mi odavno predlagalali da se po uzoru na Vatikan napravi jedan tip teokratske države na Kosovu, koja bi obuhvatala te spomenike sa sedištem u Peći. Pećka patrijaršija i spomenici kulture bi bili deo jedne eksteritorijalne zajednice. I treća stvar bi bile garancije međunarodne zajednice o poštovanju ljudskih i građanskih prava nacionalnih i političkih manjina na Kosovu.

Da li mislite da bi većina građana pristala na to?

- Ja ću reći samo jedno. Narod je njiva po kojoj ore elita, a žanje potomstvo. Ovo su rekli mnogo mudriji od mene. Da li narod o kome vi govorite, građani, da li mislite da znaju da Republika Srbija od para koje uzima ih njihovih džepova, iz neisplaćenih plata i penzija plaća dugove Kosova dan-danas. Zašto? Zato što nije priznala nezavisnost Kosova, pa ga doživljava kao svoju teritoriju uključujući dugove, koje Kosovo ima u odnosu na spoljni faktor.

Da li građani znaju koliko to košta i koliko time njihov životni standard je time ugrožen? Da li građani imaju ideju, da li ih iko pitao, izvedemo sada tu stvar - Kosovo se ovog sekunda vraća u državno-pravni sistem Srbije. Kako? Jedini način, koji ja vidim je da se isele svi Albanci sa Kosova i proteraju u Albaniju, da ostane pusta zemlja. I vi ćete onda da tu posadite ne znam koga, i onda će on tu da izraste za 300 godina. To kao što znamo nije moguće.

Samim tim, vi biste došli u poziciju da treba da reuspostavite sistem, koji bi po evropskim standardnima značio dvojezičnost. Koji bi značio da vam uključivanjem u taj komplentni politički sistem Srbije, ne bi mogla da se formira nijedna Vlada bez albanskih stranaka. Što bi značilo da bi vam ministar spoljnih i unutrašnjih poslova i obrazovanja recimo, sigurno bili iz  albanskih stranaka.

Šta bi onda rekli ti isti građani? Da li bi rekli da je to super ili bi rekli - ne mi nećemo to. Pa, šta onda hoćete? Politika je matematika mogućeg. Kosovo nije moguće zadržati u Srbiji, a sva ta lupanja u partiotske grudi srpske, to je jako lepo, jedino što to ne služi ničemu, osim kupovini jeftinih političkih poena. Zato što je politika realna stvar.

Od čega ćete sutra ujutru kupiti hleb u prodavnici. Na tu priču, da vam neko kaže ja sam Srbin, oni kažu za Srbe je hleb besplatan - to može u sirotnjiskim kuhinjama. Tamo se to tako radi. U normalnom društvu, to mora da se plati. Da bi se platilo, mora da se zaradi i ne rasipa. A, rasipanje do koga mi dolazimo zbog Kosova je jako jednostavno. To je posledica isključivosti ne spremnosti bilo koga da prizna fakticitet stanja.

Pitajte bilo koga od tih koji se neslažu sa mnom, da li misli da je Kosovo nezavisno - da ili ne. On će početi priču da nam je Kosovo oteto, da je to okupacija. Ne! Preskočimo sve to. Da li je Kosovo nezavisno od Srbije - da ili ne.

Bliže se beogradski izbori. Po geografskoj odrednici, može se reći da nisu u fokusu pažnje Vaše stranke, međutim, kako komentarišete dešavanja na tom opozicionom polu?

- Beogradski izbori su izvanredna prilika da se vide sva zla u našoj zemlji. A razlog je vrlo jednostavan. Kada vi trodnednu baru na Slaviji, zbog puknute cevi, držite u medijima 20 puta više, nego što ste držali celoletnju sušu u Vojvodini, koja je uništila žetvu za ovu godinu, kada vi od jedne fontanice, koja je napravljena za 2 miliona evra, što u državnim razmerama nisu pare vredne neke velike priče, smetnete sa uma činjicu da praktično trećina tog istog Beograda nema kanalizaciju, septičke jame, to je otprilike tip rešenja sanitarnog problema iz predrimskog perioda, kada znate da u Vojvodini skoro trećina nema pijaću vodu kako treba, nego je sve to ivici između štetnog i otrovnog.

Kada to znate, da je za vreme druga Đilasa posečeno tri platana u Beogradu, bilo veća priča, nego sve što se događalo u razbijanjima nesrpskih radnji i progonu ljudi u Vojvodini, onda vam je jasno da je glavni problem ove zemlje ta beogradicentričnost, jer se zaboravlja da tri četvtine ove zemlje živi van Beograda.

Ali, smo svi mi svedeni na večiti derbi, Partizan - Zvezda kada je u pitanju fudbal ili naši i njihovi, prva i druga Srbija u Beogradu će sada da se sukobe. Pa, sada će u prvoj Srbiji da bude vlast, koja će da zloupotrebljava sve, a u drugoj Srbiji će da budu ovi koji će da se slože ili neće da se slože, pa će to sve da bude jedan strašan sudar titana, tj. bura u čaši vode. I onda sve to ostatak Srbije treba da gleda sa tribina, navija i tapše, a ne sme da izađe na teren. E tu je cela priča.

Ako je neko govorio da je Jugoslavija bila tamnica naroda, onda je ovakva Srbija tamnica građana. Zato su ti beogradski izbori najbolji primer, a kada se iz beogradske političke perspektive pogleda na napolje, niko od aktera tih izbora neće videti dalje od Sopota ili Borče.

Ko su onda Vaši partneri u opoziciji ili vlasti, sa kojima možete da razgovarate i gradite dalju političku budućnost?

- Dok je bio na vlasti režim Slobodana Miloševića, bilo je jednostavno. Postojala je jasna vododelnica, mi i oni. Padom režima Miloševića se desilo to, da je on kao simbol nestao, a sama ideja opstala. Zato je on i smaknut. I tu je cela priča. Vi ste imali zlo, ali je ono imalo lice. Sada imate zagađenje. Ono nema lice. Ono je svuda oko nas. I zbog toga je danas vrlo teško naći razliku u tome, svi napadaju aktuelni režim kako je uveo medijski mrak, a zaboravlja se da su to izmislile demokrate, kada su imale svu vlast u državi.

Politizacija službi bezbednosti nije uopšte izmišljena ni sada ni juče, ona je izmišljena mnogo ranije, pre Slobodan Miloševića, ali nikada nije reformisana. Vi danas, kada pogledate sve ovo što hoće vlast, što hoće opozicija u Beogradu, videćete samo jednu stvar, a to je da se sve svodi na par fraza, na objektivno kretenskih stvari koje su rađene. To su noćna rušenja po Savamali ili skandal sa sakrivanjem imovine Aleksandra Vulina i tako dalje. Ali, kada malo bolje pogledate, samo se malo vratite u prošlost, videće da to nije ništa novo, da ste imali vrlo slične stvari koje su se događale i pre Aleksandra Vučića i pre Slobodana Miloševića.

Znači, ono što je ovoj zemlji potrebno, da ovi beogradski izbori budu neki tip, pretresanja samih stranačih programa. Da li se vi borite za Beograd, kao grad, kao glavni grad, kao najznačajniji ekonomski subjekat u ovoj zemlji ili vi sve ostalo vidite kao okućnicu oko Beograda, što je u stvari dominantno viđenje problema.

Šta ako se sutra, izmišljam, pojavi pokret za severni Beograd, koji bi recimo razmišljao o tome, zašto bi severni Beograd plaćao južnom sve dažbine, kada se na severnom nalaze sva preduzeća, finansijske institucije, čak i Vlada. Znate, šta je jedino u južnom Beogradu - Poreska uprava. Zar vam to dovoljno ne govori o odnosima sever-jug u ovoj zemlji. Namerno kažem severni Beograd, jer zvati nešto Novi Beograd posle 60-70 godina postojanja je malo previše.

Politički protivnici Vam zameraju koketiranje sa estradom. Da li je političarima mesto u rijaliti-programima i sličnim zabavnim formatima?

- Vi pretpostavljam da znate, da sam diplomirani flautista, drugi insturment mi je klavir, aktivno sviram od svoje devete godine. I mene je pozvao Saša Popović, koga znam iz osamdesetih godina, pozvao da dođem u žiri za Zvezde Granda, zato što su tamo, između ostalog, talentovani mladi ljudi, koji su probirani na audicijama širom zemlje. To nema nikakve veze sa mojim političkim angažmanom.

Da li vi hoćete da mi kažete, da političar ne sme da ima nijedno drugo zanimanje i nijedno drugo interesovanje. Ja sam završio kuvarsku školu. Da li to znači da ja ne smem da kuvam, jer je to politički marketing. Ja sam muzičar, da li to znači da ne smem da sviram, jer je to politički marketing. Ja sam apsolvent psihologije, da li to znači da ne smem ništa da kažem o psihološkom profilu neke ličnosti, zato što je to politički marketing.

Drugim rečima, vi ljude, sada terate, da budu isključivo političari, da govore o političkim temama, jer je sve ostalo politički marketing, a istovremeno ministar inostranih poslova od strane muftije dobije novčanicu na čelo za pesmu i to pred Erdoganom.

Neka mi neko to objasni, da to nije tema, a ovo jeste. Za razliku od Ivice Dačića, koji je mikrofon happy fanatik, njemu date mikrofon i blokira mu se kognitivni proces. Da li ga to što je ministar inostranih poslova, amnestira od toga da ne radi ono za šta nije kvalifikovan. Ako je neko ministar odbrane, da li ga to amnestira od toga da poštuje zakone ove zemlje o javnosti prihoda funkcionera. To su pitanja, ja nisam pitanje, ja sam odgovor.

Spomenuli ste "večiti derbi". Kada će FK Vojvodina izaći senke beogradskih “večitih rivala” i da li ima šanse da se vrati na staze stare slave?

- Ne može da izađe, jer su sve pare u Beogradu. Šta mislite koliko košta ukupno celi FK Vojvodina, sa svim igračima, rukovodstvo dobijete gratis, a koliko košta FK Partizan ili FK Crvena zvezda. Izračunajte koliko ko košta, pa ćete shvatiti da Vojvodina postiže planetarne rezultate, zato što ima svoju sportsku školu u odnosu na količinu investicija, koje su u nju uložene. Da nema nešto malo pomoći u poslednje vremene, oni bi bankrotirali.

A, nekako Crvena zvezda i Partizan, nikako da bankrotiraju. Da li ste primetili jednu interesantnu stvar, da ova dva kluba imaju navijače širom Srbije, u svakom mestu imate navijače FK Partizan i FK Crvena zvezda. Da li ste čuli da recimo u Beogradu ima navijača FK Vojvodina, ono kao imaju grupu? Niste. Znate zašto - jer nema. Zato što FK Crvena zvezda i FK Partizan su izgovori za nešto sasvim drugo, što nema nikakve veze.