Lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak, dao je ekskluzivan intervju zagrebačkom Večernjem listu, koji ovde prenosimo u celini:



Kad Nenad Čanak kaže - autonomija - Beograd se zatrese. Od besa, ali i od straha od stare kletve da će na kraju svih ovih ratova "Srbija spasti na beogradski pašaluk". Čanak je jedan od najdugovečnijih postjugoslovenskih političara u Srbiji, poznat je po britkom jeziku zbog kojega ga je Milošević poslao na ratište u Slavoniju, ali i po tvrdom štapu čiju je snagu nedavno iskusio izvesni Pavle Lešanović koji se u birtiji u sitne sate usudio da provocira Čanka pred nećakinjom. Intervju s Čankom čekali smo puna tri meseca, a na razgovor u svoju kuću pozvao nas je nakon pokušaja još jedne jogurt-revolucije u Novom Sadu koja je prošla neuspešno.
Pre samog intervjua Čanak je insistirao na ručku. Kao pravi gurman priredio je jela u pet lovačkih sljedova. Počelo je s kulenom i šunkom divlje svinje, nastavilo se supom od divlje patke, lazanjama s jelenovim mesom i odreskom jelena, a završilo sladoledom koji je pripremila Čankova domaćica Ivanka. Sve je pratio niz vina među kojima se našla i buteljka iz podruma legendarnog vojvođanskog muzičara Zvonka Bogdana. Čanak nije samo političar kojeg pola Srbije mrzi smatrajući ga izdajnikom i autonomašem koji želi samostalnost Vojvodine, dok ga druga polovina Srbije, uglavnom Vojvođana, obožava. On je i muzičar, diplomirani ekonomist, stručnjak za marketing. On je bajker, lovac i nadasve strastveni gastronom.
- Kuvanje je borilačka veština, to svaki muškarac mora znati. Za moju su veštinu kuvanja zaslužne dve žene, moja majka i moja baka. One su bile najgore kuvarice u istoriji. To je bilo toliko strašno da sam počeo sam kuvati sa sedam godina da preživim.

Vidim, imate i diplomu, pravi ste masterchef!
- Pre dva meseca sam završio kuvarsku školu, i to iz jednog jednostavnog razloga. Prošlih su meseci digli hajku na mene jer sam na TV Pink bio član žirija u emisiji Prvi kuvar iako nisam imao formalnu kvalifikaciju. Toliko su me maltretirali da sam vanredno upisao kuvarsku školu i na kraju diplomirao. Za diplomski sam rad izabrao tatarski biftek koji se inače priprema sa 168 začina.

Osim tog kulinarskog šoua, bili ste i u Big Brotheru. Zašto?
- Današnji svet postavio je nova pravila. Dok je pre neko bio poznat zato što je uspešan muzičar, naučnik, sportista, političar, danas postoje celebrity, neko ko je slavan bez posebnog razloga. On stavlja u isti nivo i učesnike Big Brothera i estradne umetnike, sportiste, ali i političare. Sve ove scene, sve pozornice su se slepile i sve je to danas isti prostor. Političar mora tražiti pristup publici kao i svako drugi, mora naći načina kako da im uđe u dnevnu sobu.

To je dakle bila politička misija?
- Niko više ne gleda prenos skupštine, nikoga ne zanimaju političari, već skandali oko njih. Više se niko ne bavi politikom, već političarima kao osobama. Zato sam shvatio da se na druge načine moraju promovisati ideje ako se želi da te ideje uopšte dođu do onih do kojih bi trebale.

U Vojvodini je poslednjih dana vrelo, bio je i pokušaj reprize jogurt-revolucije?
- Da, to je bio aljkav pokušaj reprize jogurt-revolucije. Nekad su to radili ozbiljni ljudi, UDBA, SDB, a ovo su danas amateri. Ovo je bio čisti pokušaj stranaka čije su centrale u Beogradu da se dodvore svojim šefovima. Doveli su hiljade ljudi sa strane i isplatili im dnevnice da prisustvuju ovom skupu, to su bili profesionalni demonstranti. No svako čudo traje jedan dan. Vučić i Dačić su ipak amateri, nisu oni Miloševićev rang pa da nam ruše autonomiju.

Kako vidite Vojvodinu za deset godina?
- Pitanje je kako uopšte vidimo svet za 10 godina, vidimo li ga uopšte? Vidimo li regiju? Evropska unija, koja je u ovom trenutku najbolje od ponuđenih rešenja, ima u sebi ugrađen mehanizam autodestrukcije kao što ih je imala i SFRJ i pitanje je kako će u budućnosti sve to izgledati. Donose se konsenzualne odluke, inače ih nema. Nitko ništa ne zna i ne može se znati ništa osim jedne jedine stvari. A to je da će za deset godina Milo Đukanović i dalje biti premijer Crne Gore.

Ali koja je vaša vizija Vojvodine - autonomija, samostalnost, nešto treće?
- Vojvodina za Srbiju znači šansu da se pogleda i drugim okom - kako i ona sama može izgledati. A zbog straha šta će biti s Vojvodinom imamo intenzivnu rasprodaju vojvođanskih resursa, tako da, ako i dođe do neke autonomije, praktično ne postoji ništa nad čime bi se to ostvarivalo. Prvo veće preduzeće koje je prodano u Srbiji, koje je prodao Zoran Đinđić, bila je Beočinska cementara. Insistirao sam da mi se objasni kako se to može Vojvodina stimulisati raprodajom resursa. Tog trenutka Đinđić je naredio moju smenu. Zašto se Vojvodini veruje manje nego drugim delovima Srbije? Zašto Srbija sada traži više za četiri opštine na Kosovu negoli je spremna dati celoj Autonomnoj Pokrajini Vojvodini? Kada to upitate, najednom nailazite na klasičnu propagandnu barijeru pričanja o antipatriotizmu, antisrpstvu i slično. Kad mi neko spomene antisrpstvo, znači da me želi pokrasti, to je stara dobra istina.

Kad smo kod Kosova, kakvim vidite razvoj događaja? U petak je ipak postignut sporazum?
- Sada u Srbiji vlada koalicija nacionalista, Rusa, jednog dela tajkuna i nekih povampirenih komunista. To je sada osnova cele priče koju su Rusi smislili, a ruske službe nikada ne treba potceniti. Insistira se na tome da Srbija ne normalizuje odnose s Kosovom, jer što se više ne normalizuju odnosi, to će se više lomiti mostovi prema zapadu. Što se oni budu više lomili, to više Srbija ostaje žeton Rusije za igre na Balkanu. I to je cela priča.

Vode li Vučić i Dačić bitku s Nikolićem?
- Da, s jedne strane imate Tomu Nikolića i Vojislava Koštunicu, dilere tamjana i dobrovoljne davatelje tuđe krvi, s druge imate Dačića i Vučića koji bi rado videli Srbiju u društvu zapadnih zemalja, ali ne znaju kako to izvesti jer to nije ideja s kojom su došli na vlast.

Mislite da eventualna podela Kosova više ne dolazi u obzir?
- I sam je Dačić rekao ono o čemu ja govorim već 20 godina, da je podela Kosova nemoguća. Ona bi značila lančanu reakciju od Urala do Atlantika, stravičan presedan. Šta ćemo s Makedonijom, Crnom Gorom, šta s Bosnom i Hercegovinom? Šta sa svim tim delovima Rusije? To otvara hiljadu pitanja i otvara se bez kraja i konca spirala nasilja. Upravo zato verujem da će Kosovo opstati u tim avnojevskim granicama, a paradoksalno je da se sada celi zapadni demokratski svet ubija da sačuva komunističke granice. To je bizarnost vremena u kojem živimo. Sada se SAD kao zemlja koja je pojam kapitalizma bavi državnom privredom i čuva komunističke granice.

Zašto srpski političari i dalje gaje tako bliske odnose sa Srpskom pravoslavnom crkvom, bez obzira na to kojoj struji pripadali? Kao da ih se boje...
- Dačić i Nikolić su oko pitanja Kosova bili na savetovanju s patrijarhom Irinejom, što je potpuna budalaština. Svi mi koji pamtimo malo više setićemo se da je episkop Irinej, ne ovaj već tadašnji episkop Irinej Bački, bio protiv mira s Hrvatskom i traganja za nekim kompromisnim rešenjem tokom devedesetih. To je završilo Bljeskom i Olujom, egzodusom srpskog stanovništva s tog područja. Ekstremni deo Srpske pravoslavne crkve su nacionalisti, ali oni vole naciju na isti način na koji pedofili vole decu. Uopšte ne sumnjam u iskrenost i veličinu njihove ljubavi, nego sumnjam u posledice za decu i naciju. Tim pre što su ljudi koji se već 2000 godina odlično snalaze proizvoljno tumačeći aljkavi prevod teksta nepoznatog autora i onda od toga prave društvenu infrastrukturu opasni protivnici.

Bili ste jedan od lidera DOS-a koji je rušio Miloševića. Danas, 13 godina nakon sloma njegovog režima, nije se puno toga promenilo?
- Kad smo rušili Miloševića, imali smo naivnu sliku da će njegov pad puno toga promeniti. Uprkos nespornoj moći koju je imao, on nije bio igrač koji je povlačio sve konce jer je to radio čitav sistem. Kako nije bilo lustracije, sistem se nije promenio. Bez lustracije Srbija nikad neće odmaći krupnijim koracima nego će ići evolucijom, a to će trajati decenijama.

Kako to da ste završili na ratištu u Hrvatskoj?
- Početkom novembra 1991. organizovali smo referendum protiv rata u Senti i Adi, a to je tada, u trenutku dok su sve institucije bile pod Miloševićevom kontrolom, bilo vrlo važno i moglo je pokrenuti lančanu reakciju. Imali smo rat 40 km od Novog Sada. I mene su tada mobilisali i poslali u Ilok u dobrovoljačku jedinicu. Računali su kako su dobrovoljci uvereni u ciljeve te borbe pa da neću moći na njih politički uticati. Što nije bilo do kraja tačno, jer sam ih posle nekog vremena uspeo uveriti da nije u redu to što se događa pa su me ponovo uhapsili i vratili u Novi Sad.

Kako danas vidite odnose Hrvatske i Srbije?
- Ne treba upadati u grešku i odnose Hrvatske i Srbije vezivati za imena. Ni za HDZ ni za Dačića, Vučića ili Nikolića, jer niti je HDZ ono što je bio pre 20 godina niti su ovi ljudi ono što su bili pre 10 godina. Svi su oni bili proizvod nekog vremena, a to vreme više nije to. Činjenica je da s obe strane postoji mitomanija koja nikad nije rastvorena, nikad mitovi oko kojih se sve vrtelo nisu slomljeni. Uprkos tome, ako gledamo ispod površine, u odnosima Hrvatske i Srbije nema prepreka. U Vojvodini smo pre više od 10 godina uspeli da, na osnovu regionalne saradnje s Istarskom županijom, Ivan Jakovčić i ja lično odradimo vraćanje Bauerove zbirke u Vukovar.

Kakav je status hrvatskog jezika nakon uvođenja ćirilice na sva javna mesta u Vojvodini?
- Kada su se razdvojili srpski i hrvatski jezik, u Vojvodini smo uveli da uz srpski, ali uz ostale tradicionalno službene jezike, mađarski, slovački, rumunski, rusinski, službenim bude priznat i hrvatski jezik. Skupština Vojvodine izglasala je to jednoglasno. Ekstremisti Vojislava Koštunice izašli su iz Skupštine, ali čak ni oni se nisu usudili glasati protiv toga, nego je izglasano pre deset godina, jednoglasno. Mi smo imali i imamo potencijal za uspostavu boljih odnosa, ali ovde dođeš u poziciju da Koštunica svojevremeno kao predsednik države insistira na (stavu u kojem je u Srbiji službeno pismo ćirilica, a službeni jezik srpski, čime je išamarao Vuka Karadžića koji tvrdi u pravopisu da se srpski jezik može pisati ćirilicom i latinicom... Sve što smo mi učinili u Vojvodini na razvijanju multikulturalizma i multilingvalnosti sada je Ustavom osporeno. A ako nama Ustav zabranjuje upotrebu latinice, onda je potpuno logično, jer je celi Balkan sastav spojenih sudova, da će negde biti protest protiv ćirilice. I nije me iznenadilo što se to dogodilo u Zagrebu.

Pre nekoliko meseci  u kafani "Tako je suđeno" fizički ste se sukobili sa stanovitim Pavlom Lešanovićem koji vam je napadao nećakinju, a potom ste dali i ostavku u Skupštini Srbije. Hoćete li nam prepričati što se dogodilo te noći?
- Sve se dogodilo u pola pet ujutro, a u 9 sati predsednik parlamenta znao je sve detalje. Policija me nije zvala na saslušanje mesec dana, ali to sam vreme svakoga dana bio na naslovnim stranicama. Nisam hteo sve to vreme sazivati nijednu konferenciju za novinare smatrajući da ne mogu govoriti o nečemu pre nego što policija obavi istragu, ali se mesec dana to medijsko smeće bavilo time. Ostavku u Skupštini podneo sam iz čistog revolta. Niko ne shvata da ja već više od dve godine tražim policijsku zaštitu, jer ne prođe dan da mi neko ne preti smrću. Nikad je nisam dobio. Ako me maltretiraju kad izađem napolje, ako me pred rođenom decom prvi dripac koji naiđe maltretira i ponižava i sve to prođe nekažnjeno, sledeće će biti da radi šale pucaju u mene. Ja nisam političar, ja sam čovek koji se bavi politikom. I koji to više neće trpeti.

Iz ovog se iščitava da se ponovo ne biste mislili pre nego što nekoga, ko vas tako provocira, prebijete?
- Ja sam čovek koji je organizovao ljude da stoje pred kućama Hrvata kad su ih proterivali iz kuća bombama. Koji je organizovao antiratne demonstracije kad je za to letela glava. Nisam ja dva čoveka, ja sam uvek isti i budući da ne mogu izdržati nepravdu prema drugome, mogu izdržati nepravdu prema sebi, ali ni to nije neograničeno. Ima kraj, ima granica kad vas neko vređa i ponižava pred decom i tu više razgovora nema. Čak su se i moji politički neprijatelji složili da to u LSV-u nije izazvalo ni promena ni stresova ni bilo šta drugo. Ligaši su ljudi koji su branili svoje susede pre 20 godina. To nije bilo po zakonu? Nije? Sukobili su se s policijom, a ni to nije bilo po zakonu. I ja sam na to ponosan. Prema tome, ni u ovom slučaju ja se ničega ne stidim.