NOVI SAD – Predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak smatra da unutrašnji dijalog o Kosovu najpre zahteva političke odgovore. On je u autorskom tekstu za današnji NIN naveo da odgovor na kosovsko pitanje moraju dati političke strukture, koje će i poneti punu odgovornost za odluke. Ponavlja da je Kosovo iz Srbije izašlo ratom koji je režim Slobodana Miloševića vodio i izgubio 1999.

Autorski tekst Nenada Čanka prenosimo u celosti.

Politički rečnik, koji obiluje homonimima i sinonimima, omogućio bi i prosečnom poznavaocu da o unutrašnjem dijalogu o Kosovu napiše nešto dovoljno praznoslovno i nerazumljivo da bi se manje pažljiv čitalac mogao zbuniti, a već zbunjen čak uvesti i u zabludu da tvorac takvog sočinjenija ima ne samo ogromno znanje, nego i iskristalisan i nepobitan stav o dotičnoj materiji.

Retki će, pak, ipak primetiti da u čitavom tom traženju „odgovora na pitanje Kosova“, niko nije, zaista, ni postavio ni formulisao pitanje na koje treba odgovoriti. Dakle, šta je kosovsko pitanje?

Razgovarano je do sada sa pravnicima, predstavnicima instituta društvenih nauka, analitičarima, privrednicima, sportistima, pa čak i sa predstavnicima Matice srpske, iz čega bi se moglo zaključiti da je pitanje vezano za pravnu, naučnu, privrednu, kulturnu ili sportsku oblast. Međutim, Kosovo nije izašlo iz državno-pravnog sistema Srbije sudskim sporom, pobedom na nekom festivalu ili gubitkom neke važne utakmice. Kosovo je iz Srbije izašlo ratom koji je režim Slobodana Miloševića vodio i izgubio 1999. Tako da, ako je rat nastavak politike drugim sredstvima, Kosovo je postalo nezavisno zahvaljujući politici režima Slobodana Miloševića.

Drugim rečima, pitanje Kosova je par excellense političko pitanje, a privredni, kulturni ili sportski aspekti tog pitanja su tek posledice odnosa Srbije i Kosova. Tako da, ako se izuzme medijsko-propagandni aspekt do sada vođenih razgovora, oni su uveliko prerani, jer pre političkog definisanja odnosa nosilaca vlasti u Beogradu i Prištini, sve ostalo je u drugom planu.

Ako je, dakle, pitanje (koje još uvek nismo definisali) političko, onda na njega moraju dati odgovor političke strukture koje će i poneti punu odgovornost za odluke koje će proisteći iz odgovora. Osnovu političkog sistema u Srbiji čine političke stranke, te one moraju i biti te koje treba da daju svoj doprinos odgovoru. Ali, kako dati odgovor kada je niz stranaka na ovaj ili onaj način i nastao jašući na kosovskom mitu i njegovom jezgru, obnovi Dušanovog carstva? Dajući bilo kakav evropski odgovor, te stranke bi se morale odreći, u političke programe pretočenih, navijačkih skandiranja „Kosovo je Srbija“, „Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji“, pa čak i „Nož, žica, Srebrenica“, čime bi izgubile svoje partijsko gorivo i preko noći se vratile u nebitnost iz koje su ispuzale zahvaljujući potrebama FSB (ovde ne mislim na Fudbalski savez Beograda).

Bez davanja tog odgovora, to jest, uspostave racionalnih i uzajamno obavezujućih odnosa između Srbije i Kosova, EU nije spremna da primi Srbiju u svoje članstvo. Razlog za ovoliki oprez pri prijemu novih članica je raniji prijem država koje su u članstvo u EU unele svoje nerešene probleme za koje sama Unija nema rešenja.

EU traži da se blato ostavi ispred njenih vrata, a neizmireni računi podmire.

Za to vreme, Rusija traži diplomatski status za tzv. Humanitarni centar u Nišu, da bi on, faktički, postao teritorija Ruske Federacije, na kojoj vlasti Srbije ne bi imale ikakve nadležnosti, te da tu instalira opremu kojom bi pojačala mogućnost vojne pretnje Zapadu. Pritisak na oficijelni Beograd da to učini se dodatno intenzivirao posle neuspelog državnog udara u Crnoj Gori, koji je trebalo da spreči Crnu Goru da uđe u NATO. Zato je rusko investiranje u „Ne damo Kosovo“ kampanju toliko agresivno i očigledno, jer se time i EU i NATO drže podalje od Srbije i BiH entiteta Republika Srpska.

Drugim rečima, „pitanje Kosova“ nije jedno. Ima ih mnogo i na mnogo nivoa, ali su svi nivoi politički. „Unutrašnji dijalog“ tu može pomoći samo ako posluži za masovno trežnjenje dela stanovništva još uvek narkotiziranog propagandnim mitovima o Kosovu i privede ga racionalnom razmišljanju.

Mene kao ubeđenog autonomaša ipak buni jedna stvar - kako to da Zajednica srpskih opština po sporazumu potpisanom u Briselu treba da ima nemerljivo veću autonomiju na Kosovu nego Autonomna Pokrajina Vojvodina u Republici Srbiji? Ali, to je pitalje za neku drugu priliku.

A biće ih.