Piše: Aleksandra Jerkov

Ukoliko do kraja posete naučite išta o američkom izbornom sistemu i proceduri za izbor predsednika, znaćete mnogo više nego većina Amerikanaca – bile su reči sa kojima su nas domaćini sačekali u gradu Denveru, državi Kolorado, gde je započela naša poseta Sjedinjenim Američkim Državama.



Kroz program za međunarodne lidere Stejt Departmenta tokom prethodnih 40 godina prošlo je oko 350 osoba koje su kasnije postale predsednici država i vlada, i više od 500 njih koji su kasnije bili ministri. Grupa od 15 ljudi iz 10 zemalja, čiji sam i ja bila član, jedna je od prvih koja je kao temu posete imala upravo upoznavanje sa predsedničkim izborima, procesom izbora kandidata, kampanjama i načinom njihovog finansiranja, a činili su je poslanici, ministri, šefovi kabineta predsednika, novinari i analitičari.
Naše upoznavanje s jedinstvenim i prilično komplikovanim izbornim sistemom za predsednika SAD, kao i sa još komplikovanijim procesom izbora kandidata za ovu važnu funkciju, započelo je odlaskom na skup Mita Romnija, trenutno favorita u republikanskoj trci za kandidata za predsednika Amerike. Ulazeći u salu lokalne srednje škole pomislila sam kako sve izgleda prilično skromno, i kako se ovde mnogo više polaže na suštinu nego na formu. Ono što me je iznenadilo bilo je prisustvo velikog broja dece i srednjoškolaca, kako na bini, tako i u publici. Na opasku da kod nas deca i maloletne osobe ne smeju da učestvuju u političkim kampanjama, naši domaćini su delovali iznenađeno, i to je bila prva stvar na kojoj su se pokazale suštinske razlike između naša dva sistema vrednosti i načina na koji posmatramo stvarnost.
Posle nekoliko uvodnih govornika, publika je podigla transparente sa Romnijevim imenom i on je izašao na binu i započeo svoj 17-minutni govor povicima “Amerika se vratila”. Osim mnogo fraza i napada na aktuelnog predsednika SAD Baraka Obamu i njegovu politiku, malo šta se moglo čuti o konkretnim predlozima samog Romnija, ali i o ostalim kandidatima. Delovalo je kao da je nominacijski proces već prošao, da je Romni već siguran kandidat i da je njegov glavni oponent i u ovoj fazi Obama, a ne neko od njegovih stranačkih kolega, sa kojima se i dalje takmiči. Ipak, već tada smo mogli da čujemo koje su to teme koje dominiraju kampanjom za predsedničke izbore: nova radna mesta, zdravstvena zaštita koju republikanci pogrdno nazivaju “Obamina zaštita”, i, pomalo začuđujuće – pravo na abortus i kontracepciju.
Romnijev miting održan je veče pre kokusa u Koloradu. Sutradan smo imali priliku da se upoznamo s načinom izbora kandidata za predsednike u okviru stranaka. Ovaj proces traje veoma dugo i ne održava se u svim državama istovremeno. Svaka država ima mogućnost da se opredeli za jedan od dva načina da izabere delegate koji će na završnoj stranačkoj konvenciji u avgustu glasati za nekog od stranačkih kandidata. Jedan način se zove „prajmaris”  i veoma je sličan običnim izborima. Građani odlaze na svoja biračka mesta i na njima traže ili demokratski ili republikanski glasački listić na kom zaokružuju ime kandidata kog žele da podrže da bude kandidat za predsednika Amerike.
Države se razlikuju po tome što u nekima od njih svi građani mogu da učestvuju u ovom procesu, a u nekima pravo glasa imaju samo članovi ili registrovani birači ove dve stranke. U manjem broju država održavaju se kokusi, skupovi na kojima se ljudi sastaju u malim grupama i razgovaraju o svim kandidatima pre nego što donesu odluku koga će podržati. Za istim stolom sedi od 15 do 20 ljudi koji žive u istom komšiluku, i koji nisu svakodnevno uključeni u politiku, ali donose veoma važnu odluku – ko će biti kandidat njihove stranke za predsednika Amerike. I upravo tokom ovih rasprava uspeli smo da saznamo mnogo o republikanskim kandidatima: zbog čega ih neki ljudi podržavaju, šta im zameraju, šta od njih očekuju.
Tako smo saznali da su pristalice Rona Pola najelokventnije, najaktivnije i najvatrenije brane svog kandidata jer smatraju da njegova različita viđenja u odnosu na sve ostale kandidate (Ron Pol je za završetak svih vojnih aktivnosti SAD u svetu) mogu da privuku neopredeljene kandidate i razočarane demokrate. Saznali smo i da republikanci kao jedinog istinski svog kandidata doživljavaju Rika Santoruma, najkonzervativnijeg od svih postojećih repubikanskih kandidata, koji se zalaže za zabranu abortusa, čak i u situacijama u kojima je život majke u opasnosti. Njegova najslabija tačka mogla bi mu biti katolička veroispovest, pitanje od velike važnosti za birače u Americi, posebno za republikance. Isto tako, malo je verovatno da bi izuzetno desno nastrojeni Santorum mogao osvojiti simpatije drugih birača osim tvrdog jezgra republikanaca.
Za Mita Romnija republikanci veruju da je jedini koji zaista može da pobedi Obamu. On je najmanje konzervativan od svih kandidata, izuzetno je bogat i od svih kandidata najviše “liči” na predsednika. Četvrti republikanski kandidat koji i dalje učestvuje u trci je Njut Gingrič, u vreme Bila Klintona jedan od najuticajnijih republikanaca, ali koji osim podrške u južnim državama, ima veoma malo šansi da bude izabran. Sistem „kokusa” je, inače, delegatski, odnosno svaki komšiluk izabere dva delegata koji će ga predstavljati na višim nivoima odlučivanja. Nekad se delegati obavežu da će glasati za određenog kandidata, a nekad samo svojim ugledom i integritetom garantuju da će “odlučiti u njihovom najboljem interesu”. Naše pitanje o tome šta bi se desilo ukoliko bi se izabrani delegati predomislili i ukoliko ne bi glasali za kandidate za koje su obećali da će glasati, dočekano je još jednim začuđenim pogledom.
Pomalo neočekivano, na republikanskim izborima u Koloradu pobedio je Rik Santorum, koji se osvojivši još nekoliko država koje na republikanskoj konvenciji imaju veliki broj delegata, iznenada vratio u trku na velika vrata kao najozbiljnija konkurencija Mitu Romniju. U svakom slučaju, republikanci u svojoj unutarstranačkoj borbi ne štede jedni druge. Ne čine to, uostalom, ni demokrate kada imaju više kandidata. Ponekad su, zapravo, unutarstranačke borbe među kandidatima oštrije i prljavije nego one između republikanaca i demokrata.
Većina država u SAD je ili tradicionalno “plava“ (u njima uvek pobeđuju demokrate) ili tradicionalno “crvena“ (uvek pobeđuju republikanci). Postoji samo nekoliko država koje od izbora do izbora menjaju način na koji glasaju, i to su države koje odlučuju o ishodu izbora, jer one su te koje čine tu malu razliku između dve najveće stranke u SAD. U njima je, opet, razlika koja odlučuje da li će one prevagnuti na jednu ili drugu stranu veoma mala, tako da se predsednički izbori u SAD vode kao borba za mali broj birača u tih nekoliko država.
Kroz mnogobrojne sastanke sa predstavnicima, funkcionerima, aktivistima, članovima i simpatizerima obe stranke shvatili smo koliko su, u osnovi, duboke razlike među njima. Ali smo spoznali i zbog čega će, ma koliko takmaci u unutarstranačkoj borbi napadali i kritikovali jedni druge i iznosili prljav veš, na kraju dana, jednom kada izaberu kandidata koji će u novembru “izaći na predsedničku crtu”, cela stranka i svi sadašnji protivkandidati ujedinjeni stati iza njega. I pružiti mu apsolutnu podršku u borbi protiv zajedničkog suparnika.