NOVI SAD - U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome koliko sudbina Bosne i Hercegovine zavisi od Srbije i Hrvatske. Sagovornici su bili Stjepan Mesić, bivši predsednik Hrvatske, i Nenad Čanak, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine. Bilo je reči o politici Beograda i Zagreba prema Bosni i Hercegovini, zašto ta politika odudara od njihovih oficijelnih izjava da su za jedinstvenu i suverenu Bosnu i Hercegovinu, da li se sadašnje rukovodstvo u Srbiji i Hrvatskoj odreklo politike Tuđmana i Miloševića prema Bosni i Hercegovini, zašto hrvatska predsednica iznosi netačne podatke o broju islamskih militanata koji se vraćaju u Bosnu i Hercegovinu, da li zvanični Zagreb podržava formiranje trećeg, hrvatskog entiteta u Bosni i Hercegovini, da li Beograd podržava Milorada Dodika u njegovoj politici rušenja Bosne i Hercegovine, o savezu između Milorada Dodika i Dragana Čovića, da li bi Dodik u bliskoj budućnosti mogao raspisati referendum o otcepljenju Republike Srpske, kao i o tome kako bi se eventualni raspad Bosne i Hercegovine odrazio na situaciju na Balkanu.

Koliko se Beograd i Zagreb mešaju u unutrašnja pitanja Bosne i Hercegovine?

- Kad je reč o odnosu Srbije prema Bosni i Hercegovini, imamo dosta šizofrene poruke koje dolaze od različitih struja onih snaga koje trenutno upravljaju državom. Sa jedne strane, predsednik države govori da referendum u Republici Srpskoj ne sme ostati puko slovo na papiru, a s druge strane predsednik vlade odlazi u Srebrenicu uz sve rizike s obzirom na njegovu političku biografiju. Imate poruke podrške gospodinu Dodiku, koji smatra da skoro po svaku cenu Republika Serpska treba da bude nezavisna država - još nije rekao po svaku cenu, jer bi to značilo rat - a s druge strane imate insistiranje određenih delova establišmenta na celovitosti Bosne i Hercegovine. Mislim da ne postoji dovoljno koherentan stav i mislim da je trenutno više onih koji se ne bave Bosnom i Hercegovinom nego onih koji joj žele zlo.

Da li su današnji političari u Srbiji i Hrvatskoj odustali od politike Miloševića i Tuđmana prema BiH, a to je bila podela te zemlje?

- Ne verujem da su odustali, naročito ne predstavnici ekstremne desnice. Činjenica je da je odsustvo lustracije, odsustvo suočavanja sa istinom o devedesetim godinama u Srbiji i u Hrvatskoj dovelo do toga da se taj sramni period pretvorio u nekakvu romansiranu istoriju, naročito u očima vrlo mladih generacija. Imate situaciju da se u Novom Sadu vandali uništili izložbu posvećenu Vukovaru. To su sasvim sigurno učinili mladi ljudi koji se nisu ni rodili kada je bila opsada Vukovara.

Gospodine Čanak, zašto se nikako ne mogu normalizovati odnosi između Beograda i Sarajeva. Stalno imamo uspone i padove i svaki čas dolazi do tenzija?

- Normalizacija odnosa između Beograda i Sarajeva vezana je za pitanje lustracije, a lustracija za jasnu spoznaju istorijskih istina o devedestim godinama. Da je bilo lustracije ne bi danas oni koji su bili aktivni u politici devedesetih imali mogućnost da nastavljaju isti politički diskurs. To je jasna stvar. Posle 2000. godine, nakon pada Miloševića, gotova svaka vlada u Srbiji počinjala je svoj mandat time što je pravila sporazume i protokole o posebnim odnosima između Srbije i Republike Srpske, previđajući da je Republika Srpska deo Bosne i Hercegovine i da praveći takve separatne sporazume samo produbljuje nepoverenje Sarajeva prema Beogradu. Kada bi neko iz Bosne i Hercegovine napravio protokol o posebnim vezama sa nekim delom Srbije, recimo sa Sandžakom, to bi izazvalo lavinu nezadovoljstva i ogromnu salvu napada i optužbi da se Bosna i Hercegovina meša u unutrašnje poslove Srbije. A kada se neko iz BiH pobuni protiv separatnih sporazuma sa Republikom Srpskom, to se ovde tumači kao da neko hoće da pravi zid između Srba s jedne i druge strane Drine. Dakle, u pitanju su dvostruki aršini što je bila politika Miloševićevog i Tuđmanovog režima. Da bi se normalizovali odnosi između Sarajeva i Beograda mora se reći istina i o ratu i o onome što se posle toga događalo. Dejtonski sporazum je bio samo prestanak rata, ali ne i početak mira. To je ono što se nije razumelo tada i to je tabuizirana tema koja će ostati da ključa ispod površine dok god se nešto ne učini.

Pitanje genocida u Srebrenici uvek izaziva tenzije u Bosni i Hercegovini, jer ga vrh Republike Srpske uporno negira i pored toga što je genocid utvrđen presudama i Haškog tribunala i Međunarodnog suda pravde. Sada imamo i najnoviju varijantu izbegavanja da se priznaju činjenice o genocidu. Milorad Dodik traži da se formira međunarodna komisija koja će utvrditi istinu o Srebrenici.

- To je pokušaj relativizovanja srebreničke tragedije, jer ono što se dogodilo u Srebrenici ne može se drugačije nazvati nego genocidom. U skupštini Srbije nedavno je otvorena debata o izmenama i dopunama krivičnog zakona s ciljem da se uvede zabrana javnog negiranja genocida, ali su onda krenule rasprave o tome koji je međunarodni sud relevantan da kaže da li je nešto genocid ili nije. I jako je zanimljivo videti ko je sve u skupštini glasao da se genocid u Srebrenici briše iz tog zakona. To su, naravno, Šešeljevi radikali, ali i pojedini pseudoliberalni poslanici. Dakle postoji veoma zanimljiva politička fauna u Srbiji koja pod raznim maskama pokušava da proturi jednu te istu politiku negiranja ne samo genocida nego i uloge pojedinih struktura, pojedinaca, pa ako hoćete, i partija u toj tragediji bosanskohercegovačkog rata.

Predsednica Kitarović i premijer Plenković se zalažu za federalizaciju Bosne i Hercegovine. Da li to znači da su oni za hrvatski entiet?

- Federalizacija je zloupotrebljena krajem osamdesetih i početkom devedesetih kada su za ratne potrebe Miloševićeve politike izmišljene takozvane srpske autonomne oblasti - SAO Krajina, SAO Romanija, SAO Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem i tako dalje. Te srpske autonomne oblasti su u stvari bile prelazni oblik ka stvaranju Republike Srpske Krajine i Republike Srpske, a namera je bila da se u sledećem koraku sve to pripoji Velikoj Srbiji. To je bila ideja. Naravno, od toga nije bilo ništa, ali je uvođenje nacionalnog prefiksa u teritorijalnu odrednicu značio podelu teritorije po etničkim granicama, a to je onda kraj federalizacije. Međutim, ja nemam ništa protiv federalizacije koja podrazumeva mogućnost da vlast bude bliža građanima, pa da njihove probleme ne rešava nekakva unitarna centrala nego da oni imaju mogućnost da odlučuju o svojim budžetima i drugim važnim pitanjima. Međutim, takva federalizacija se ne sviđa etničkim vođama - za njih je njihov entitet uvek previše mali, pa žele da mu prošire teritoriju, i nije im dovoljno etnički čist. Upravo to je ono čega se treba kloniti. Bosna i Hercegovina se ne sme deliti po etničkim granicama. Da bi bila funkcionalnija, ona mora da bude organizovana po istorijskim, kulturnim i privrednim celinama.

Koliko je jak savez između Milorada Dodika, lidera bosanskih Srba, i Dragana Čovića, lidera bosanskih Hrvata. Šta je cilj tog saveza?

- Čović i Dodik mogu da sarađuju onako kako su sarađivali Milošević i Tuđman. Kada želite da ostvarite svoje ciljeve na račun neke treće strane, onda je saradnja vrlo jednostavna i glatko teče. Međutim, ja bih hteo da skrenem pažnju na jednu stvar. Gospodine Karabeg, vi ste obraćajući se gospodinu Mesiću, rekli jednu stvar koja je vrlo opasna. Nazvali ste gospodina Dodika vođom bosanskih Srba, a gospodina Čovića vođom bosanskih Hrvata. Ja ne mislim da postoje etničke vođe koje imaju pravo da govore u ime bilo kog etnosa i ja bih bio vrlo oprezan u korišćenju tog izraza. Ne treba zaboraviti da je nazivanje Slobodana Miloševića vođom svih Srba na teritoriji bivše Jugoslavije bio početak saterivanja ljudi u etnička stada.

Podržava li Beograd Dodika u njegovoj politici razaranja Bosne i Hercegovine?

- Oficijelni Beograd se pre svega bavi Srbijom i gleda da se što manje zameri biračima. U Srbiji postoji veliki broj ljudi koji su emocionalno u devedesetim. Ne želeći da se zameri tim biračima vlast ima benevolentan stav prema Miloradu Dodiku. Slično je i kad je reč o Kosovu. Vode se razgovori sa Kosovom kao sa nezavisnom državom, ali u Srbiji nikada ne smete reći da je Kosovo nezavisno, jer time povređujete osećanja onih koji nikada na to neće pristati. U ustavu Srbije piše da se predsednik Srbije zaklinje da će čuvati Republiku Srbiju kao i Kosovo u njenom sastavu. Znači, imate niz potpuno neracionalnih i nelogičnih stvari koje su posledica činjenice da jedan deo birača nije spreman da čuje istinu.U tom smislu mislim da postoji podrška Republici Srpskoj, ali ona nije prvenstveno uperena protiv Bosne i Hercegovine kao države nego se to daleko više radi zbog domaćih birača.

Da li bi Dodik u bliskoj budućnosti mogao da ostvari svoj cilj i raspiše referendum o otcepljenju Republike Srpske?

- Ja sam javno govorio da je referendum o Danu Republike Srpske bio proba. Ne verujem da Dodik može ostvariti svoj cilj, ali to ne znači da ne može napraviti ogromnu štetu i zlo. Svojim referendumom on je podigao pritisak u celom regionu. Ako neko misli da nacionalistički ispadi u Srbiji i Hrvatskoj nemaju veze sa Dodikovim referendumom, onda on ne razume da je čitav Balkan praktično jedan skup spojenih sudova, pa kada poraste pritisak u jednom delu, onda raste svugde. Ne postoje parcijalni problemi na Balkanu nego su svi zajednički. Imamo situaciju da se s jedne strane raspisuje referendum u Republici Srpskoj, a s druge da se predsednica Hrvatske izvinjava što je deci delila čokoladice proizvedene u Srbiji. To su potpuni nonsensi koji bi zaista bili smešni da iza njih ne slede katastrofe i ratna razaranja kakve smo imali nesreću da doživimo. Upravo zato se nije šaliti sa takvim stvarima. Republika Srpska ne može postati nezavisna država, ali pokušaj da se to uradi može doneti ogromna zla na Balkanu, a i šire.

Dodik i oni koji ga podržavaju kažu da se otcepljenje može ostvariti mirnim putem. Da li je to mogućno?

- Otcepljenje Republike Srpske nije moguće ni mirnim, ni nemirnim putem. Ponavljam, takav scenario bi izazvao ogromne nesreće širom Balkana. Nemojte zaboraviti koliko je trusna Makedonija, koliko imate trusnih područja širom Evrope i na istoku. Ne možete preći 300 kilometara ni u jednom pravcu a da ne naiđete na neko područje koje je sporno i koje će buknuti onog trenutka kada date signal da se etnička čišćenja isplate, da je moguće pravljenje etničkih entiteta na rasnim zakonima. Setite se samo zakona o nacionalnoj nivelaciji koji je je postojao za vreme rata u Republici Srpskoj. Taj zakon je posle Nirnberških zakona u nacističkoj Nemačkoj prvi zakon na tlu Evrope koji je na osnovu nacionalne pripadnosti određivao da li neko može da se bavi nekim poslom ili ne. Te stvari se ne smeju zaboraviti i na njih se mora podsećati. S time se ljudi moraju suočiti - i u Bosni i Hercegovini, i u Republici Srpskoj, i u Zagrebu, i u Beogradu i širom Balkana i Evrope. Ne treba zaboraviti da je i Prvi svetski rat, zbog načina kako je završen, bio samo primirje na dvadeset godina, kao što je rekao francuski maršal Foš, glavnokomandujući savezničkih snaga, kada je video Versajski sporazum. Upravo zbog toga Dejtonski sporazum mora biti nadograđen na način koji bi garantovao trajni mir umesto krhkog primirja koje sada imamo. 

(BILSV, 19.12.2016)