PODGORICA – Lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak izjavio je u intervjuu današnjoj podgoričkoj „Pobjedi“,  da se LSV od 1991. godine zalagala za nezavisnu, suverenu i nadasve demokratsku Crnu Goru.



– Mnogi ljudi koji danas vode Crnu Goru  tada nisu bili na tim stanovištima pa su na kraju upravo oni izvojevali nezavisnost i razvoj Crne Gore – kaže Čanak, u intervjuu
koji je objavjen pod naslovom „Za nezavisnu Crnu Goru sam od 1991 godine“.

On ocenjuje da su odnosi između Crne Gore i Srbije dobri i da nema nerazjašnjenih pitanja. Govoreći o situaciji u Srbiji, Čanak kaže da se Srbija danas, između ostalog, suočava sa izbeglicama koje dolaze preko istoka zemlje, sa Bosnom, kriminalom, korupcijom, odlivom mozgova unutar zemlje, sa 40 odsto manjim zaradama nego u Crnoj Gori, a sve to je kombinovano sa sve zaoštrenijim odnosima između Ruske federacije i Zapada.
– Sa jedne strane, 80 procenata spoljne trgovine Srbije se obavlja sa zemljama Evropske unije i regiona, a u isto vreme je Vladimir Vladimirovič Putin jedan od dva najpopularnija čoveka u Srbiji, po istraživanjima javnog mnjenja – ističe lider LSV.

Bili ste gost na kongresu Demokratske partije socijalista gde ste izjavili da ste od početka verovali u evropski i evroatlantski put Crne Gore. Verujete li u taj put, kada je Srbija u pitanju?
– Stvari su u Srbiji mnogo komplikovanije zbog toga što Srbija mora da se suoči sa mnogo problema iz svoje novije istorije, iz svoje aktuelne geopolotičke pozicije. Mora da se opredeli za koju političku koncepciju se zalaže, jer ovakva situacija u kojoj svakoga sata jača putinovski uticaj u Srbiji, a u parlamentu Srbije od 250 poslanika ima recimo svega jedan koji se ne zalaže za što je moguće brže uključivanje srbije u EU, to govori o jednom dubokom unutrašnjem rascepu koji vlada u srbijanskom društvu. Pa, istraživanja javnog mnjenja kažu da je dominantno mišljenje u Srbiji da Srbija treba da bude što je moguće bliža sa Rusijom, ali da isti ti ljudi, koji to kažu, žele da im deca žive u Evropskoj uniji. Dakle, sukob emocija i razuma je u Srbiji veoma oštar i razdire celo društvo.

Kako ocenjujete odnose Srbije i Crne Gore?
– Lično mislim da su odnosi dobri, da nema nerazjašnjenih pitanja. Poseta predsednika Vlade Crne Gore gospodina Mila Đukanovića Beogradu prvi put posle desetak godina je obeležila jednu fazu uspona tih odnosa i mislim da se iz Srbije trenutno ne mogu čuti neki glasovi koji bi dovodili u pitanje niti stabilnost Crne Gore, niti njenu nezavisnost.

Na prošlim izborima ste nastupali u koaliciji sa strankom Borisa Tadića. Ove godine ste izneli pohvale premijeru Aleksandru Vučiću, ističući da je on čovek od reči i da svako ko danas naziva Vučića diktatorom - ne zna šta je diktatura. Da li je to pokušaj saradnje sa Srpskom naprednom strankom?
– LSV postoji već 25 godina i nikada nije menjala svoje stavove i svoj program. Od 1991. godine smo se, između ostalog, zalagali i za nezavisnu, suverenu i nadasve demokratsku Crnu Goru. Mnogi ljudi koji danas vode Crnu Goru tada nisu bili na tim stanovištima pa su, na kraju, upravo oni izvojevali nezavisnost i razvoj Crne Gore.
Da li sam trebao da, kada su počeli da o budućnosti Crne Gore misle isto kao i mi, da budem zlopamtilo, ili da to pozdravim? Isto važi i za Srbiju. Svako onaj ko se iskreno zalaže za mir u regionu, za dobrosusedske odnose sa svim državama koje nas okružuju, za iskrenu međudržavnu saradnju sa zemljama bivše Jugoslavije i svima drugima na Balkanu i Evropi - je dobrodošao. Jer, u Srbiji nikada nema dovoljno onih koji tako misle. Drugim rečima, ako je Aleksandar Vučić u više navrata rekao da je shvatio da je imao grešaka u političkim razmišljanjima ranije i to delima pokazuje, to može samo da me veseli. Jer ja ne mislim da sam imao grešaka u političkim promišljanjima ni pre 10, ni pre 20, ni pre 25 godina.

Šta mislite o trenutnoj političkoj situaciji u Srbiji i da li je nova vlada postigla rezultate za ove dve godine?
– Neke rezultate sigurno jeste i za njih je dobila i određene potvrde od strane međunarodne zajednice. Svi bismo, naravno, voleli da to sve ide mnogo brže i uspešnije, ali ne ide. Verovatno je ta vlada u jednoj od najosetljivijih pozicija u kojoj se vlada jedne zemlje može naći, suočena sa sopstvenom prošlošću, sa nekoherentnom slikom budućnosti, sa nerešnim pitanjima na jugu zemlje, sa zidom koji počinje da se gradi na granici na severu zemlje, sa izbeglicama koje dolaze preko istoka zemlje, sa Bosnom i svim njenim mukama na zapadu zemlje. Suočava se sa kriminalom, korupcijom, odlivom mozgova unutar zemlje, sa 40 odsto manjim zaradama nego u, recimo, Crnoj Gori, sa gradovima i selima koji se prazne i nestaju zbog ekonomske loše situacije i preseljenja praktično svega u Beograd. Sve to je kombinovano sa sve zaoštrenijim odnosima između Ruske federacije i Zapada. Gde, sa jedne strane, 80 procenata spoljne trgovine Srbije se obavlja sa zemljama Evropske unije i regiona, a u isto vreme je Vladimir Vladimirovič Putin jedan od dva najpopularnija čoveka u Srbiji, po istraživanjima javnog mnjenja
Kada se uz to dodaju i nestabilnosti u Makedoniji, onda je potpuno jasno da ovoga trenutka razmišljati na neke preterano duge staze u Srbiji jednostavno nije moguće. Odnosno, da se ova vlada u Srbiji pretežno bavi gašenjem požara. Ono što je sigurno, to je da bi Srbija bolje funkcionisala i lakše pronalazila odgovore kada bi bila manje centralizovana, kada bi se deo odlučivanja prebacivao na srednji nivo vlasti, kada bi gradovi dobili više autonomije preko više sredstava koja bi ostajala njima. Ali to su koraci koji se ili ne čine ili su toliko stidljivi da su praktično neprimetni.

Šta mislite o spremnosti premijera Vučića da ode u Srebrenicu 11. jula i oda počast muslimanskim i bošnjačkim žrtvama, s obzirom da Vlada Srbije ne podržava Nacrt rezolucije o Srebrenici?
– Ne bih vezivao te dve stvari. Ja sam potpuno uveren da je Aleksandar Vučić iskren u svojoj nameri da ima dobre odnose sa svima u regionu, a naročito sa neposrednim susedima. Dakle, Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom, Crnom Gorom. Pitanje Srebrenice je veoma osetljivo jer se tu može vrlo lako skliznuti u politikantske manipulacije, što mislim da Vučićeva želja da ode u Srebrenicu nije.
S druge strane, bilo bi lakše da je država, recimo, još u vreme Zorana Đinđića ili Borisa Tadića povukla neki oštar potez na tu temu. Mi smo kao stranka predlagali da se genocid u Srebrenici uvrsti u teme koje će obrađivati udžbenici istorije u svim školama u Srbiji i da se 11. jul obeležava na državnom nivou kao dan sećanja na žrtve u Srebrenici. Lustracija, na kojoj smo takođe insistirali - nije sprovedena i, ma koliko se na državnom nivou Srbija danas zaista i pokušavala i pokušava da se suoči sa svojom prošlošću, većeg pomaka će biti tek onda kada to postane državna politika koja se sprovodi od predškolskih ustanova, preko organizovanih akcija, do javnih servisa, radija i televizije. Na zidu zloglasnog nacističkog koncentracionog logora Dahau je zapisano: "Ko radi na tome da se ovo zaboravi, radi na tome da se ovo ponovi", Srebrenica se ne sme zaboraviti. A mi smo u Srbiji čak u situaciji da veliki broj ljudi čak ni ne zna šta se dogodilo. Ja znam da ću ove godine otići u Srebrenicu.

Da li ste saglasni sa ocenom predsednika Liberalno demokratske partije Čedomira Jovanovića da je „članstvo Srbije u NATO-u preduslov regionalne stabilnosti“ i da će Srbija o svom odnosu sa Alijansom za nekoliko godina govoriti mnogo drugačije nego sada? Ako ste okruženi članicama NATO-a, da li je moguće ostati vojno neutralan?
– Ne vidim zašto ne bi bilo moguće ostati vojno neutralan, ali ne znam da li je to dobro za Srbiju. I članstvo u NATO-u, i evropintegracije, i odnosi sa susedima, i Srebrenica sve to ima veze sa jednom jedinom stvari a to je što politika koja je vođena devedesetih u Srbiji nije bila politika Slobodana Miloševića, nego je bila mnogo šire podržana. I odlaskom Slobodana Miloševića nije nestala ta ideja samodovoljne, hermetizovane, centralizovane Velike Srbije. Ona je samo dobila nove protagoniste i više se ne vidi na način kako se videla tad. Ono što mene ozbiljno plaši to je što stasavaju nove generacije koje nikad nisu ni živele u normalnoj državi, nikad nisu živele u miru, jer samo odsustvo rata ne čini mir. Taj suštinski hladni rat koji se nastavio posle Dejtona je u Srbiji sada proizveo nove generacije koje nemaju ni nadu u budućnost, ni sećanje na bolju prošlost, nego samo stvarnost koja je kombinacija pornografije i umiranja. Svaki istoričar će vam reći da se iz takvih okolnosti rađa fašizam.

S obzirom da se Vojvodina graniči sa Mađarskom, smatrate li da će najava mađarskih vlasti o izgradnji zida na granici sa Srbijom, kako bi sprečila dolazak ilegalnih migranata, narušiti odnose dve države?
– Ne verujem da će narušiti odnose između država, ali sasvim sigurno će otvoriti niz pitanja. Kao prvo, zašto novac koji bi se uložio u taj zid ne bi bio uložen u saniranje životnog standarda izbeglica? Drugo, ko još zaista veruje da u današnje vreme bilo kakav zid može sprečiti ljude da ga pređu? I treće, ali ne poslednje, kakva je to država koja se u 21. veku opasuje zidovima? Mislim da će taj deo zida ostati kao jedna od velikih sramota mađarske spoljne politike. I, uzgred budi rečeno, zid od visine četiri metra, koji će koštati desetine miliona evra, pobedi se običnim merdevinama od pet metara koje se mogu kupiti u svakoj prodavnici molerskog materijala.