NOVI SAD - Opšti izbori će biti 2024. godine i Liga socijaldemokrata Vojvodine na njih mora izaći spremna, jaka i reorganizovana. Lično, mislim da sam posle 32 godine postao teret stranci jer su me sve vlasti i opozicije združeno pljuvale i to je kod jednog broja građana ostavilo neki trajni utisak. Ovo u interjuu za „Blic nedelje“ kaže Nenad Čanak, predsednik LSV.

- Dakle, odlučio sam da se ne kandidujem za mesto predsednika i time na vreme poručio da ne želim ni kandidaturu, a kamoli da ponovo budem predsednik. Vreme je za mlađe ljude, a njih Liga ima. Ja ću naravno biti tu, kao član ili na nekoj drugoj stranačkoj funkciji ako mi se ponudi, ali neću biti predsednik. Ja sam to hteo i ranije ali nekako stalno nije bilo vreme za to i stalno su me ubeđivali ili kandidovali. Sada je vreme da se kormilo prepusti mlađima, tim pre što ima dovoljno vremena do izbora da to ne bude smetnja.

 

Kažete i da nećete napustiti politički život. Šta to tačno znači i kako će vaš budući politički angažman izgledati?

- Ja ne napuštam politiku i javni život time što odlazim sa čela stranke. Naprotiv. Ja sam u politiku ušao ne da bih ćutao, nego da ne bih ćutao. I do sada sam nekako, sigurno ste to primetili, morao da biram reči kada govorim o nekim ljudima, političkim procesima ili promenama u društvu u ovoj zemlji. Sada, jednostavno više nemam obavezu za eufemističkim izražavanjem i mogu da budem oštriji i direktniji.

 

Ko bi mogao da bude sledeći predsednik LSV? Hoćete li nekoga predložiti na Skupštini u novembru?

- Ne želim da utičem na to. To što sam ja 32 godine na čelu stranke ne znači da je Liga bila liderska stranka. Naprotiv. Mi smo imali i imamo i stranačke institucije i demokratske procese na koje nisam uticao. Ono na šta sam ponosan jeste činjenica da je u stranci prosto stasala generacija iskusnih, a opet dovoljno mladih ljudi koji imaju energiju da nastave da od LSV čine građansku i regionalnu stranku koja ne odstupa od svojih političkih ciljeva.

 

Ako se osvrnete 32 godine unazad, kako biste ocenili društvo tada, a kako danas?

- Pre 32 godine ljudi su ozbiljno pristupali politici i imali ubeđenja. Bili su spremni da o njima polemišu i smatrali su svojom moralnom obavezom, barem oni sa kojima sam se družio, da daju svoj doprinos preuzimanjem odgovornosti u javnim poslovima. Danas je sračunato uništeno ne samo poverenje u politiku i političare, nego uopšte u bilo kakav oblik javnog angažmana. Pa, više niko ne pita šta može da učini za svoju zemlju nego koje će privilegije dobiti postavši deo vladajuće strukture. Čast, poštenje i odgovornost postale su ismejane kategorije, a kada pogledate ko je od toga najviše profitirao videćete da po istraživanju javnog mnenja, najviše poverenja građani imaju u crkvu i vojsku. Dakle, u hijerarhijske organizacije na koje javnost nema nikakav uticaj. Drugim rečima, sračunatim delovanjem interesnih grupa u Beogradu i inostranstvu u Srbiji je stvoreno najplodnije moguće tle za klerofašističku diktaturu. Pre trideset godina bilo je budućnosti, ima je i sada, ali je više niko ne vidi. Barem ne ovde.

 

Šta je vaša najveća greška u periodu dužem od tri decenije? A šta najveći uspeh?

- Najveći uspeh je što pojam Vojvodine kao simbola demokratije, interkulturalnosti i decentralizacije još uvek postoji. A najveća greška mi je što sam poverovao da se među političkom elitom u Srbiji, i pozicionom i opozicionom, nalazi iko ko iskreno veruje u mogućnost da se Srbija decentralizuje i da se vlast spusti što bliže građanima. U Beogradu, takva biljka još nije nikla.

 

Nenad Čanak ide na prajd, za uvođenje je sankcija Rusiji, za vas je Kosovo nezavisna država… Da li mislite da će za takvu politiku ikada biti većina građana i građanki Srbije?

- Naravno da neće dokle god budu tretirani kao stado kojim upravljaju čopori. Srbija ne samo da nema nezavisne medije, nego nema medije uopšte. Ima samo razvijenu propagandnu industriju, ponekad konkurentskih propagandnih firmi. I naravno onda, stepen laži i sračunatog zasipanja sumnjom u sve postojeće kojim su izloženi, građane Srbije, dovodi u situaciju da su prestali da razlikuju elementarno dobro od elementarnog zla. To vodi, posle moralnog sunovrata i u fizički nestanak.

 

I kada ste ušli u politiku i danas kada najavljujete povlačenje sa čela LSV Kosovo je tema. Kako komentarišete aktuelno uključivanje različitih međunarodnih izaslanika u rešavanje kosovskog pitanja? Jesmo li blizu rešenja?

- Nismo. Iz jednostavnog razloga što - pod jedan, niko nije definisao koje je tačno to kosovsko pitanje i pod dva - koliko socijalnih parazita živi od nerešavanja tog nedefinisanog kosovskog pitanja.

 

Izjavili ste da ste kao predsednik stranke morali da govorite uvijeno i da vam je to bilo opterećenje. Da zamislimo da je sad novembar, da je Liga dobila novog predsednika. Šta je prva „potpuno slobodna“ izjava Nenada Čanka?

- Čućete u novembru. Mesec i po dana je jako dug period u današnje vreme. Videćemo šta će se sve dogoditi do novembra, pa i to da li ću zbog poteza botoksiranog degenerika iz Kremlja imati mogućnost da se uopšte ikome obratim.

 

O političkim protivnicima u dve, tri reči:

Boris Tadić: Prijatelj sa mnogo razlika.

Vojislav Šešelj: Monstrum i nedovoljno osuđeni ratni zločinac

Dragan Đilas: Nikad račundžija političar

Slobodan Milošević: Putinova budućnost.

Čedomir Jovanović: Vreme će reći.

Aleksandar Vučić: Šahista koji igra i crnim i belim.

Ivica Dačić: Uvek nešto, s nepoznatim zašto

Boško Obradović: Diler voštanica i tamjana

(SzILSV, 25.09.2022)