Novi Sad, 19.09.2019 - Država nema prava da nameće svoje predloge nacionalnim zajednicama, ali je u obavezi da sa njihovim predstavnicima iznađe najbolje rešenje kada je u pitanju obrazovanje dece.

Izjava ministra prosvete i obrazovanja Mladena Šarčevića u kojoj navodi da su pojedini Nacionalni saveti odgovorni za neimanje udžbenika za đake koji nastavu pohađaju na maternjem jeziku je, najblaže rečeno, neodgovorna.

Primera radi, Nacionalni savet Rusina je dostavio sve potrebne podatke koje država zahteva, a u skladu sa propisima koji se odnose na prevođenje neophodne literature za osnovce. Preciznije, neophodni udženici su prevedeni i jednoj od izdavačkih kuća dostavljeni još 05. jula ove godine. Te, ukoliko isti dopis nije stigao lično do ministra, Šarčević bi trebalo da se pozabavi svojom administracijom pre nego li izađe u javnost i optuži Nacionalne savete za ukidanje prava na obrazovanje, Ustavom Republike Srbije garantovanim, deci pripadnika nacionalnih zajednica. Jedina istinitost koju je ministar izneo je ta da do dece, ni tri sedmice od početka škole, nisu stigli svi udžbenici prevedeni na jezike nacionalnih zajednica. Međutim, postavlja se pitanje zašto je tako, ako je sve urađeno što se od predstavnika, recimo, rusinske nacionalne zajednice tražilo.

Takođe, ministar Šarčević bi morao i da povede računa kada izvlači paralelu između obrazovanja u Srbiji i regionu. Nastup u kojem pita da li Srbi u regionu imaju ista prava kao i predstavnici nacionalnih zajednica u Srbiji je neumesna, a može se tumačiti i kao zadiranje u spoljnju politiku ove države.

Analogno tome se nameće zaključak koji može da ima i poruku ovdašnjim pripadnicima nacionalnih zajednica, da dok Srbi u regionu ne budu imali ispunjena prava, kada je u pitanju obrazovanje na srpskom jeziku, ni predstavnici nacionalnih zajednica u Srbiji nemaju prava da se previše bune za situaciju u kojoj se nalaze njihova deca.

Imanje udžbenika na jezicima nacionalnih zajednica je pravo koje ni na koji način ne sme biti ugroženo, jer ako se to desi možemo tumačiti i kao pokušaj asimilacije nacionalnih zajednica u sistem obrazovanja pripadnika većinskog naroda.

Podsećanja radi u vreme pune autonomije Vojvodine, nijedna nacionalna zajednica nije imala problem sa udženicima, ali sa centralizacijom Srbije i prebacivanjem nadležnosti na Beograd, devedestih godina, đacima konstantno nedostaju ili kasne knjige.

I iz te činjenice se može zaključiti da je Beogradu jedini cilj da asimiluju pripadnike nacionalnih zajednica, a ne treba zaboraviti da u Vojvodini, primera radi, Rusini slave 275 godina obrazovanja na svom maternjem jeziku. Ministar Šarčević bi mogao da poštuje i primenjuje Ustavom garantovana prava i da se za ista zalaže. Sve suprotno potvrđuje tezu u vezi sa ukidanjem elementarnjih ljudskih prava pripadnika nacionalnih zajednica.