NOVI SAD – Antiratnim demonstracijama pre 25 godina uradili smo stvari koje je danas jako teško razumeti, jer je 25 godina kasnije beskonačno teško povući liniju od tog 18. septembra 1991. godine i današnjeg 28. septembra 2016. Ali je moguće pratiti vrednosni sistem koji je bio, ostao i biće isti, a to je fizička, imovinska i pravna sigurnost svakog čoveka bez obzira na njegovu nacionalnu, versku, političku ili zavičajnu pripadnost, istakao je sinoć lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak.

Govoreći na tribini povodom 25. godina antiratnih demonstracija u Novom Sadu, Čanak je pred prepunom Kino salom u zgradi bivšeg Muzeja revolucije istakao da su ligaši i tada, kao i danas govorili o antinacionalizmu, antitotalitarizmu i autonomiji Vojvodine.

Izostala lustracija

– Bizarno je gledati da danas, 25 godina kasnije, novinari Radio-televizije Vojvodine isto tako protestuju protiv smena, protiv cenzure, kao što su to radili pre 25 godina. A jel’ znate zbog čega je to tako? Znate šta nam se nije desilo pre 25 godina? Ni pre 20, ni pre 15? Kao što iza operacije ide terapija, kao što iza Normandije ide denacifkacija, tako je i iza izbora 2000. godine morala ići lustracija. Jer, bez te lustracije nikada se nije saznalo ko je dobio, a ko je izgubio. Ko su bili dobri momci, a ko loši. Ko je bio s koje strane. Dvadeset pet godina posle Drugog svetskog rata se tačno znalo ko je pobedio, a ko izgubio. Sedamdeset pet godina kasnije najedanput ne znamo ko je pobedio a ko izgubio – rekao je Čanak.

Dodao je da će kroz nekoliko dana ići na obeležavanje godišnjice ubistva na stratištu u Jajincima, gde će kao član parlamenta stajati pored ljudi koji su direktni nastavljači iste one ideologije koja je punila puške koje su pucale na ljude u Jajincima.

– To je tragedija ove zemlje. I upravo zbog toga, događaji od pre 25 godina bili su samo jedan trenutak, samo jedan treptaj u tmini tog vremena. Ali treptaj koji je pokazao da postoje ljudi koji neće pristati – rekao je lider LSV ističući da su danas događaji od pre 25 godina deo identiteta svakoga ko je u njima učestvovao i svakoga ko deli vrednosti koje su motivisale i vodile ljude koji su u njima učestvovali.

– Ti događaji od pre 25 godina su bili bunt mladih ljudi. Niko od tih mladih ljudi više nije mlad, ali takođe, najveći deo tih koji su u tome učestvovali je ostao na istim vrednosnim koordinatama na kojima je bio pre 25 godina. I to je najveća tekovina tih protesta. Pokazali smo da ne pristajemo i to što smo tada pokazali traje do dana današnjeg. Mi se nismo menjali, mi nismo menjali svoja ubeđenja, drugi jesu. Mi ne moramo da objašnjavamo gde smo bili pre 25 godina, drugi moraju – rekao je Čanak.

Nikada više u rat

O događajima pre 25 godina pored Čanka, svedočili su i osnivači LSV Vladimir Kranjčević i Aleksandar Kravić, i sami učesnici pomenutih dešavanja, a prisutnima su detaljno opisali tadašnje okolnosti i klimu u društvu u kojima su se antiratne demonstracije prvo odigrale u Novom Sadu, a zatim prenele na sever u Sentu i Adu. Kravić je ukazao da je LSV prva upozoravala da politika Slobodana Miloševića vodi u rat, dok je za ratnu politiku takođe bilo 90 odsto tadašnje opozicije, čak su stvarali i svoje takozvane garde. Kranjčević je podsetio da je nakon antiratnih demonstracija 1991. i 1992. Čanak bio uhapšen i prisilno odveden na front.

A Nenad Čanak je, između ostalog, istakao da je u proteklih 25 godina nestalo tri države i da živimo u četvrtoj, kao i da Srbija nije učestvovala u pet ratova, iako je svaki izgubila. Komentarišući sličnosti između tadašnjeg i današnjeg vremena, Čanak je rekao da to može da poredi samo onaj ko se ne seća atmosfere iz devedesetih.

– Ono je bio jedan monstruozni pokret državnog aparata koji vodi u rat, koji vodi u uništenje. To je bila jedna ogromna mašinerija koja je sinhronizovano mlela sve pred sobom. Ovo danas su razbacane prskalice koje mogu možda i nešto da potpale, ali to ni izbliza nije organizovan zločinački poduhvat kakvi su bili ratovi devedesetih i tu je glavna razlika – naveo je on. Lider LSV je reako i da su ga pitali šta bi uradio da danas organizuje antiratne demonstracije, ističući da ne želi nikada više da organizuje bilo šta antiratno jer ne želi nikada više da učestvuje u bilo kakvom ratu.

Teško i mučno vreme

Prisutni na tribini mogli su da iz prve ruke čuju svedočenja o prisilnim mobilizacijama koje su tada sprovođene, o hapšenjima Nenada Čanka i Vladimira Kranjčevića zbog organizovanja demonstracija u Novom Sadu, psihozi koja je u to vreme vladala u društvu koje je kretalo u rat, kao i najrazličitijim tragedijama koje su u ono doba bile svakodnevna pojava.

– Ono što je bilo najmučnije, to je što je sve izgledalo kao da je to bila samo naša borba, kao da smo samo mi bili ti koji smo primetili tu monstruoznost koja se približava. Jer, pazite, u tom trenutku kada su se te demonstracije događale, Vukovar je već bio debelo granatiran, već su gorela sela i već su čineni ozbiljni zločini. Rat je upaljen na guranje, da tako kažem, zato što pokušaji od godinu dana pre toga, od avgusta 1990. godine, kada je na Plitvicama bilo oružanih insinuacija, pucanja, kada su stavljani balvani da se Republika srpska krajina formira, u to vreme SAO, tj Srpska autonomna oblast, sve to nije dovelo do oružanih sukoba tako lako – istakao je Čanak dodajući da su onda oni kojima je rat bio u interesu izazivali ozbiljne incidente i ubijali ljude koji su smetali jer su bili glas razuma.

Kravić je, ilustrujući atmosferu u to vreme, ispričao događaj s jeseni 1991. godine kada je u novosadski Klub 24, gde se u tom trenutku svirao džez i ljudi sedeli i pili svoja pića, ušao čovek u maskirnoj uniformi, pijan, sa otkočenim kalašnjikovim.

– Išao je pijan, ljuljao se. Nismo znali da li će pasti ili će pucati. To je bila realnost toga vremena – upozorio je Kravić. Kranjčević je podsetio na to da su mladi ljudi pred tim nasilnim mobilizacijama masovno odlazili u inostranstvo.

– Nenad i ja smo posetili kampove gde su oni bili prihvaćeni u Mađarskoj i u Slovačkoj. Tako da, zaista je to bilo sve dinamično u to vreme, a, eto, mislim da je nakon tih demonstracija u Senti i Adi, iako je Nenad bio uhapšen i odveden na front, da je taj pritisak postao mnogo slabiji i da su se kasnije uglavnom dobrovoljci odazivali pozivu i odlazili u rat – dodao je on.
 
Sve je počelo spontano

Kako je istaknuto na tribini, te prve demonstracije počele su spontano kao odgovor na paniku koja je počela da vlada u društvu, zbog čega je odlučeno da se organizuje okupljanje u prolazu između Skupštine AP Vojvodine i Izvršnog veća Vojvodine, što je na kraju rezultiralo njegovim obraćanjem na televiziji.

– I onda su mene primili u studio, onda sam ja pozvao građane da se izliju na ulice. Na šta su oni pustili ceo moj govor osim poziva da se izlijemo na ulice, razloga zašto pravimo demonstracije i gde se okupljamo. To nije rečeno, a ostalo su nam preneli i na taj način je to sve krenulo –  rekao je Čanak. Iz dana u dan se broj demonstranata povećavao, da bi na kraju premašio broj od 1.000, ali je nakon nekoliko hapšenja odlučeno da se sa protestima prekine, navedeno je na tribini.

Međutim, kako je naveo Čanak, mesec dana kasnije im je, kao već iskusnim demonstrantima, stigao poziv iz Sente, gde su ljudi takođe protestovali protiv mobilizacija. I poučeni iskustvom iz BiH, gde je Radovan Karadžić organizovao referendum, doneta je odluka da se i tu organizuje referendum na kojem bi se građani izjasnili da li je opština Senta za ili protiv rata. Lokalna vlast je smenjena, a na referendumu glasano protiv rata kao i da se zabranjuju mobilizacije na teritoriji opštine Senta. Sutradan je sve organizovano i u Adi, s tim što je, prema Čankovim rečima, tamošnja lokalna vlast podnela ostavke i pre demonstracija  i referenduma. On je naveo da je ideja bila da se nastavi dalje, kao i da je već bio spreman scenario za još nekoliko mesta, ali je pri povratku iz Ade uhapšen.

 “Jogurt revolucija” - manipulacija DB i obračun unutar stranke

Nenad Čanak je istakao i da je “Jogurt revolucija” bila najobičnija manipulacija u režiji Državne bezbednosti Srbije i unutarstranački obračun unutar jedne partije, u kome su pobedile birokrate i nacionalisti.
– Upravo je to bila inicijalna iskra iz koje je krenulo sve ostalo. Iz toga je krenulo izvlačenje autonomnih prerogativa iz Vojvodine i sve ostalo što se posle događalo, jer centralizacija je služila Miloševiću za to da, praktično, presturuktuira celu državu na ratni pogon, da bi funkcionisala u ratnim uslovima i da bi bila logistika za rat – rekao je Čanak dodajući da je Milošević to sproveo manipulišući marionetskim predstavnicima Vojvodine, Kosova i Crne Gore u Predsedništvu SFRJ.

Čanak je ocenio i da je Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) iz 1986. predstavljao kontinuitet sa velikosrpskom politikom, dodajući da  danas svi "peru ruke" od tog dokumenta i da niko neće da prizna da ga je pisao, iako “svi vrlo dobro znaju ko ga je napisao". Prema njegovim rečima, taj memorandum je direktan nastavak Memoranduma četničkog ideologa Stevana Moljevića iz 1941. koji je bio direktan nastavak Načertanija Ilije Garašanina.

– Ništa novo se, dakle, s Memorandumom nije događalo, to je kontinuitet velikosrpske ideje. I zato smo, kada smo pokazivali karte Velike Srbije, izazivali veliki otpor jer smo otkrivali unapred karte koje su oni u tajnosti pripremali – rekao je Čanak.

(BILSV, 30. 09. 2016)