ZRENJANIN - Šta
se tačno dogodilo da je Zrenjanin, koji je na 110.000 stanovnika imao 57.000
zaposlenih industrijskih radnika, ovoga trenutka je jedina tema koju imamo
poljoprivreda, jer je daleko kraći spisak onoga što radi u Zrenjaninu od onoga
što ne radi. Kao što je, na žalost, u celoj Vojvodini - Istakao je večeras lider
Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak. On je na predizbornoj konvenciji
LSV u Zrenjaninu poručio da će LSV pobediti na izborima i da će Bojan Kostreš
biti najbolji gradonačelnik Zrenjanina.
U nastavku
možete pročitati kompletan govor Nenada Čanka:
Ove Tambure
ko Marš na Drinu bogte. Biće da će to biti neki marš na Tisu. Nešto tako.
Ljudi, ovako
stvar stoji. Kada sam ulazio u
Zrenjanin, video sam niz bilborda. Piše na jednom bilbordu „Ujedinjeni sve
možemo“, pa na drugom piše „Dostojanstvo nam niko ne može oduzeti“, pa na
trećem opet piše nešto treće. Ja kad bih se ravnao po bilbordima, ja bih glasao
za sve stranke. Jer mogu da potpišem svaki od tih bilborda. I sve što piše na
svakom od tih bilborda je u redu. Jedino ima jedan mali problem, to što na
bilbordimna piše ne mora da bude istina. Zato što istina između onoga što piše
na bilbordima i onoga što nas okružuje se razlikuje upravo po tome da li iza te
istine ima neka dela, da li iza toga ima nečega konkretnog.
Mi smo došli
u poziciju, dragi prijatelji da, kada sam bio u Melencima pre nekog vremena,
video sam posle puno godina, a idem u Melence 26 godina, da je Dom kulture
okrečen, doteran, lepo sve uređeno i tako dalje. Međutim, šta se dogodilo? Kada
sam ušao i hteo da pohvalim kako najzad sala u koju smo dolazili bog te pita
koliko puta, a ta ista sala bila uvek sve prljavija i sve oronulija, a sala je
bila u sve gorem stanju, kada sam video da svaki put kada dolazim ima sve manje
sedišta, zato što se zadnja sedišta polako skidaju red po red, pa se od njih
popravljaju prednja. Kad sam video da je najzad s tim gotovo, ja sam bio srećan.
Dok mi nisu rekli jednostavnu stvar. Ja sam pitao: dobro ljudi, kako ste ovo
izveli? Najzad da to liči na nešto. Kažu pa evo, rešili smo to na jedan vrlo
dobar način - izjnajmili smo jednom privatniku na 99 godina. Da bi okrečio. Na
99 godina da bi okrečio. Ljudi, da bi okrečio!
Ima u ovome
gradu jedan dom srednjoškolski, zove se „Angelina Gina Kojić“. E pa, Angelina
Goina Kojić, tetka Gina, je bila najbolja drugarica moje bake, Slavke Čanak.
Njih dve su, i još sa ostalim tamo ženama i ljudima, bili vaspitači u domu za
ratnu siročad, koji je bio ovde posle Drugog svetskog rata. I kao dete, baka me
je vodila tamo i ja sam gledao kako oni žive i kako ste to izgleda. I pošto
moje otac nije imao braće i sestara, on je te domce, kako su ih zvali, sve
doživljavao kao svoju rođenu braću, sestre i tako. I ja znam jedno, da je od tih
domaca, siročadi s Kozare, iz ofanzive izvučenih, ovde u ovom Zrenjaninu
postalo desetine i desetine dobrih i poštenih ljudi. Desetine i desetine
profesora univerziteta, koji su završili škole, koji su završili najviše što se
moglo završiti od škola u ovoj zemlji i postali su divni ljudi i važni članovi
ovog društva.
Zašto vam ovo
govorim? Kad god prođem i vidim ime tetka Gine Kojjić, setim se tih ljudi, da
ne nabrajam, od Pere Mudrinića, Miće
Marića pa nadalje. Svih onih ljudi koji su tu odrastali. Postavim sebi pitanje:
Kako je moja baka Slavka Čanak, sirota učiteljica iz Kumanova, tetka Gina, kako
su svi oni uspeli da naprave od njih ljude, a mi danas ne možemo rođenu decu da
iškolujemo? Našu decu koja imaju i oca i majku? Ne možemo da iškolujemo. Kako
je tada moglo da se završi i srednja škola i da se završi fakultet i da se
doktorira, a danas samo dva posto radničke dece ide na fakultet? Ajde, neka mi
neko objasni šta se to dogodilo. Šta se tačno dogodilo? Šta se tačno dogodilo
da Zrenjanin, koji je na 110.000 stanovnika imao 57.000 zaposlenih
industrijskih radnika, ovoga trenutka je jedina tema koju imamo poljoprivreda,
jer je daleko kraći spisak onoga što radi u Zrenjaninu od onoga što ne radi. Kao
što je, na žalost, u celoj Vojvodini.
Kada mi je
moj pokojni otac pričao kako su iz Vojvodine izvlačili, posle Drugog svetskog
rata, a to se stariji dobro sećaju, kako su iz Vojvodine demontirali pruge, pa
nosili u Albaniju, demontirali fabrike, pa nosili u Bosnu, kako su demontirali
svilare po selima, pa odnosili, jel tako bilo? Jel tako bilo? Ajde da čujem
tako je, zato što stalno imam utisak kao da govorim u vazduh, kao da govorim u
prazninu. Kao da sam sebe podsećam na stvari koje se, možda, nisu ni dogodile.
Važno mi je da se još neko seća. Važno mi je da se još neko seća da je ovde
bilo života, da je ovde nekada bilo ljudi koji su radili svoj posao. Koji su
bili ponosni što su odavde. Koji su bili ponosni zato što nisu znali ko je koje
vere i nacije, što su bili ponosni što su nešto mogli da urade za svoj grad.
Što su te vaspitačice u tom domu bile ponosne što su podigle neku decu od kojih
su gledale kako postaju ljudi.
Šta imamo
danas? Da u ovoj zemlji svake godine se broj stanovnika smanji za 50.000 –
35.000 se rodi manje nego što umre, a 15.000 se odseli. Prosečna starost
stanovništva u ovoj zemlji je 47 godina, prosečna starost onih koji odlaze je
28 godina. Svake godine iz ove zemlje ode 1.000 lekara, svake godine u ovoj zemlji
medidinu završi 500 studenata. Pa gde to
vodi i ko je za to kriv?
Zašto smo
zaboravili ko je za to kriv i odgovoran? Zašto smo zaboravili onog zločinca
Slobodana Miloševića koji nam je sve ovo napravio? Niste vi ovde krivi. Krivi
su oni koji su nam razorili zemlju, koji su razorili sistem vrednosti, koji su
od devojčica napravili prostitutke, a od dečaka kriminalce. Jel tako? Ako je
tako, postavljam pitanje, šta ćemo mi da uradimo protiv toga? Šta ćemo da
uradimo protiv toga u uslovima kada svakoga dana gledamo kako se jednostavno
topi sve ono što su nam stari ostavili? Pogledajte i sami, ako mi ne možemo da
okrečimo ono što su stari gradili, ako se pruge raspadaju, ako se, kao što Bojan
reče, zbog 5.000, ili koje već to rekao, zbog 5.000 zaposlenih u Železari, baca
pod noge sudbina 50.000 zemljoradnika u Vojvodini, neka mi neko objasni otkud
nam pravo da se sa tim pomirimo? Otkud nam pravo da pristanemo na takav život? Otkud nam pravo da
pognemo glavu i trpimo kao roblje, na svojoj rođenoj zemlji? Jer, oni koji odu
odavde, život je jednostavan, ti možeš
otići na mnogo mesta, ali se možeš vratiti samo na jedno – možeš se vratiti
samo kući. Ja drugu kuću od Vojvodine nemam!
Neko će reći,
ovo su samo još jedni izbori. Ne, ne, ne, ne... Pokazalo se, naučno se
pokazalo, da kada razmišljate o nekom problemu, postavite sve mogućnosti, i
kada postavite sve mogućnosti, odbacite one koje su nemoguće. Kada odbacite one
koje su nemoguće, ono što ostane, to je istina. Koliko god neverovatno zvučalo.
Daću vam vrlo jednostavan primer.
Pogledajte ko su oni koji bi da vode ovu zemlju. Pogledajte ko hoće da
se bavi ovom zemljom. Ko hoće da vlada ovom zemljom? Ko su ti koji su se
prijavili da hoće, eto, da učestvuju na izborima i da vladaju ovom
zemljom? Ražalovani ministar Vučićev,
koji je posle toga bio stečajni upravnik firmi. Znate šta je stečajni upravnik?
To je kad firma 'oće da crkne, onda joj on uputi samilosni hitac, da bi prodao
meso. To je otprilike siže, što bi lovci rekli.
Demokratska
stranka koja se već raspala toliko puta
da više, ja stvarno ne znam ljudi...
pitao me jedan diplomata, kaže, ovi razgovori koji su bili oko
objedinjavanja opozicije pre izbora, zašto nisu uspeli? Kad su razgovarali iz
Demokratske stranke sa Novom strankom, Liberalno-demokratskom partijom, sa
Socijaldemokratskom strankom i ostalim strankama nastalim iz Demokratske
stranke. Ja pitam jel'te gospodine, jeste vi oženjeni? Kaže nisam. A pitam, a
jeste se razvodili? Kaže nisam. Pa onda ne mogu da vam objasnim. Kako da
objasniš nekom kako izgleda pokušaj da posle nešto radiš, praviš biznis sa
bivšom ženom? To ne biva. E, to je, otprilike, situacija i ovde. Kako vi mislte
da oni koji su se razišli u svađi i gnevu sada treba da se objedine da bi
napravili nešto novo? Ja u to ne verujem.
Jako je lepo
što su neki drugi promenili mišljenje. Jako je lepo što se sada Aleksandar Vučić zalaže za evropski put
i jako je lepo što sada Srpska napredna stranka ide ka tome da uključi Srbiju u
Evropu. To je jako lepo. Ali imam jedno malo pitanje: da li više verovati onom
ko je menjao mišljenje, uz svo poštovanje za promenu mišljenja, ili onome koji
nije menjao mišljenje, nego od samog početka je bio za integracije u Evropu, i
od samog početka se borio za građanske vrednosti. Dobro je kad neko promeni
mišljenje na bolje. Još bolje je kad ne menja
mišljenje, jer onda znamo da će takav biti i sutra.
Liga
socijaldemokrata Vojvodine nikada se nije cepala, nikada se nije delila i
nikada nije menjala mišljenje. Kada pogledate malo bolje, ima li neko da može,
od svih onih koji danas pretenduju da se bave politikom u ovoj zemlji da kaže
nađite bilo koji tekst koji sam ikada napisao, bilo koji intervju koji sam
ikada dao, bilo koju izjavu koju sam rekao, stavite pred mene i potpisaću. Ja
to mogu, može li još neko? Jel može još neko? Ne može. Sad ja postavljam
pitanje, zašto onda Liga socijaldemokrata Vojvodine, koja je 26 godina rasla kroz najteža vremena,
borila se... setio sam se Šešelja... Znate šta je to Šešelj? To je ono što je
oslobođeno sada iz Haga, pa su nam vratili. Čak ni Hag nije mogao da ga
svari. Sve u svemu, ima jedna devojčica
kod mene u komšiluku, ona ne zna da kaže
klovn, nego kaže klovno. E pa mene Šešelj na to podseća, na klovno. Zamisli ti
sramotu za nekoga ko za sebe tvrdi da je ne znam kakav surovi četnički vojvoda
koga oslobode? Oslobode te u Hagu. Pa to je da se ubiješ. Da tražiš obnovu
postupka, da pljuneš na sudiju da te
osude bar za nepoštovanje suda, ajde bar nešto uradi. Jer ovo je stvarno
sramota. I on dođe i on sada predstavlja neki faktor u ovoj zemlji. Čovek za
koga je sud dokazao da je bio i ostao krpa i niko i ništa. Da su s njim mlatili
gologinje.. Dakle, on je bio udbaški mlatilac gloginja, koji ničem drugom nije
služio osim da plaši ljude i da plaši naivne I da priča kako će on iseliti
ovoga ili će iseliti onoga. I bio je silan dok mu je udba držala leđa. A sad je
najobičnija krpa koja mlatara zapaljenim zastavama i misli da je nešto uradio.
To su oni koji su nam zagorčavali život devedesetih. To su oni koji su nam zagorčavali
decenije života.
A onda
dobijemo za predsednika države Nikolić master Tomislava. Ljudi,
ja moram ovo da kažem javno, ja ne mogu više da ćutim. Nikolić master Tomislav
ne propusti nijednu šansu da ispadne glup. To je stvarno fascinantno. On je uspeo,
pazite, da odlikuje Omara al Bašida. Omar al Bašid, predsednik Sudana. Za šta
ga je odlikovao? Za to što nije priznao Kosovo. Pazi, vidi. Nije priznao
Kosovo. Ali, istovremeno je prevideo Nikolić master Tomislav, da je Omar al
Bašid traženi ratni zločinac zbog genocida u Darfuru, gde je platilo glavom
između 200 i 400 hiljada ljudi, a raseljeno dva miliona 700 hiljada. To je isti
Omar al Bašid. I sad ja postavljam pitanje: Orden Republike Srbije nosi taj
isti čovek za nešto što nije uradio. Nije priznao Kosovo. Živ je Domanović,
umro nije. Zato što, kad vi dođete u poziciju da ljude odlikuju za nešto što
nisu uradili, a neprimetite da treba da provuku bukagije na robiji do kraja
života za nešto što su uradili, onda imate ozbiljan problem.
Nama
ne treba vlada u kojoj će se poljoprivredom baviti osoba, koja meni kaže...
Pitam ja: Što ste ukinuli lov na afričke grlice, jer lov na afričku grlicu je
važna privredna grana u ruralnim delovima Vojvodine, zato što one dođu na
suncokret, padnu kad lete na jug i onda se od tog lova u seoskim sredinama
zaradi neki dinar za zimu. I to ne makar šta. Svaki Italijan kad dođe, a
dolazilo ih je na hiljade, ostavi po par hiljada evra. Pitam što ste to radili,
kaže veliki je pritisak. Ko vas je pritisao? Veli, ove organizacije za zaštitu
životinja. Sad, organizacije za zaštite životinja su pritisle ovu koja je
doktorirala na kokoškama, mislim, pa zbog toga se uvek zbunim. Sve u svemu...
Oni sad nju pritisnu, onda se ona poplaši, onda pošto se ona poplašila, ja sam
došao da je više poplašim, jer onda kad sam je ja više poplašio onda je,
najedanput, moglo da se lovi afrička grlica.
Jel
vama jasno ljudi da u ovoj zemlji tako stvari funkcionišu? Ko bolje poplaši, ko
opasnije viče. A mi pošto smo pristojni ljudi i pošto bi mi moja majka pokojna,
profesorica matematike Bosiljka Čanak, usta sapunom oprala kada bi me čula kako
govorim, ali ja sam... tako su me naučili. Jer, da ne govorim tako, neće da me
čuju. Ako ne vičemo, neće da nas čuju. Ako se ne bunimo, neće da nas čuju. I onda
dođemo u situaicju da nestanemo netragom. Čak im i ne smetamo svojim nestankom.
E, pa nećemo nestati. Nećemo nestati iz jednostavnog razloga što je Liga rasla
i sticala mišiće, sticala organizaciju, sticala ljude, gradila ljude 26 godina
zato da ima onaj koji će stati na njen branik i braniti je. I branićemo
Vojvodinu ne tražeći niko da umre za taj cilj, ali svako mora da živi za taj
cilj. Ligaši žive za Vojvodinu!
Sve u
svemu, dragi prijatelji, situacija je vrlo jednostavna. Ne treba da vam pričam
da se na svetu povećava broj ljudi, a smanjuje broj radnih mesta. To svi znamo.
Niz stvari zamenjuju roboti. Jednostavno, sad se već razmišlja o tome da u
Americi se zamene kamiondžije robotima, zato što jednostavo nema potrebe više
čovek da vozi kamion, kad to može da radi mašina. To znači 400 hiljada
kamiondžija bez posla. Međutim, upravo zato što je to 400 hiljada ljudi bez
posla, to je 400 hiljada porodica, to je veliki politički problem i na to se,
očigledno, neće ići, pa se to sad rešava tako da robot vozi, a čovek ga
nadgleda. Pa je ono, suvozač od robota. Pomoćnik nosioca spomenice. Taj,
otprilike, posao. Kako god, to je sad politička stvar.
Mene
interesuje šta ćemo mi da radimo. Ako ne iškolujemo decu, oni nemaju kud,
ostaće nezaposleni. Ako ih iškolujemo, oni ovde neće imati posao, pa će otići.
Ajde da vidimo šta onda možemo da uradimo. Da pravimo investicije koje ćemo
zvati te investitore od spolja? To je odlična ideja. To je super. Ja sam
presrećan kada čujem da će neko da dođe i da investira u Vojvodinu. Ali, mene
jako interesuje, kada dođe šaik iz Ujeidnjenih arapskih emirata, investira u
Vojvodinu, da li će on, ako se razboli, ići u vojvođansku bolnicu. Hoće ili
neće? Neće. Hoće li mu se dete, možda, školovati ovde? Neće. Hoće li, možda,
ovde uplaćivati penzioni fond pa odavde dobijati penziju? Neće. Što znači,
možda će on investirati u put ili će investirati u nešto ovako ili onako, ali
da investira u ono od čega mi živimo i gde mi treba da živimo, to se neće
desiti. To je ono zbog čega mi treba ovde da imamo svoje zakone koje bi uredili
da se mora voditi računa o zdravstvenoj zaštiti, da se mora voditi računa o
obrazovanju, da se mora voditi računa o svemu tome.
Vojvođanin
ne sme da bude gladan! Vojvođanin ne sme da bude bolestan. Vojvođansko dete ne
sme da bude neškolovano. To je ono što je u korenu programa Lige
socijaldemokrata Vojvodine.
Zemlja...
pročitao sam, dobro, to su Sremci naši smislili slogan – zemlja zemljacima.
Zato što zemlja jeposlednji resurs koji imamo. Prodali su nam Naftagas.
Naftagas su prodali, kao zbog toga što ćemo onda dobiti Južni tok, pa ćemo tu
zarađivati ne znam koliko para na ventilu koji ćemo odvrtati i zavrtati. I što
će nam Kosovo ostati u sastavu Srbije. Južni tok je i sam Putin rekao da od
toga nema ništa, a što se Kosova tiče, nisam nešto uveren da je baš ostalo u
sastavu Srbije. Šta vi mislite?
Iz publike: Ne. Nije.
Pošto
se nije desilo ono što su obećali, logično bi bilo da se kaže: Vidi, vi ste
rekli da ćete to uraditi. Niste uradili. Vrati Naftagas i idi kući. Jel tako?
Iz publike: Tako je.
Zašto
se to ne uradi? Zto što imate na vlasti Tomu Nikolića i njegovu ekipu koju to
ne interesuje. Koji su, brte, ruski špijuni, koji služe tome da zastupaju
interese Rusije a ne ove zemlje u kojoj živimo. Nemam ništa protiv Rusije, da
se mi razumemo, ali imam protiv toga da moja zemlja bude nešto čemu se upravlja
iz Moskve. Jer, ako ne pristajemo na Beograd, što bi pristali na Moskvu. Jel
tako?
Tako je.
Mante
se tapšanja. To ćemo posle.
Ako je
tako, dajte ljudi da se dogovorimo šta ćemo da uradimo. Konkretno da uradimo.
Konkretno da uradimo stvar je jednostavna. Ja više, osim Lige socijaldemokrata
Vojvodine, u Vojvodini ne verujem nikome. Nikome. Iz jednostavno razloga, što
za svakog mogu da kažem zašto mu ne verujem. Ligi verujem jer je 26 godina
rasla, 26 godina govori isto, 26 godina nema nijednu finansijsku aferu. Zato
verujem Ligi socijaldemokrata Vojvodine. Verujem zato što je ovaj isti Bane
Bogaroški ovde bio u Novom Sadu direktor Gradskog saobraćajnog preduzeća. Kada
je prestao da bude, kada su DSS-ovci ušli u to preduzeće, su na konferenciji za
novinare rekli da je to primer dobro vođenog i domaćinski gajenog preduzeća.
Kada te oni pohvale, onda znači da si uradio nešto kako treba. Kada te
politički neistomišljenici uvaže. Kao što bih ja bio preponosan kad bih mogao
da uvažim političke neistomišljenike. Kažem, alal im vera, alal im partija,
dobro su uradili ovo ili ono. Ali bi to voleo da vidim. Ne na televiziji, nego
svojim očima. Da mogu da opiipam posledice njihove politike, da mogu sve to da
uradim.
Ja
verujem Ligi socijaldemokrata Vojvodine zato što ne laže. Verujem LSV zato što
možete čuti da se neko potukao u kafani, ima takvih slučajeva. Možete čuti da
je neko, čuo sam slučaj da je neko vozio motorne sanke po ... ima takvih
stvari. Ali da je neko zloupotrebio poverenje, da je neko zloupotrebio državne
pare, državne resurse, da je bio neki finansijski skandal, to nisam čuo. To
nisam čuo. Mi sa koliko smo ljudi ušli u mandat u pokrajinskoj skupštini, sa
otliko g aljudi završavamo. Sa koliko smo ljudi ušli u republičku skupštinu, sa
toliko ljudi završavamo. Ligaši su ljudi koji se ne lome lako. I mi ćemo na
ovome istrajati.
Ovo
vam govorim iz jednostavnog razloga, što sad ova pijaca, ova ponuda, evo svi
sve nude svi samo glasajte za nas, biće ovoga ili onoga. Šta bi Tomo Nikoliću
sa 100 milijardi evra koje si tvrdio da će ući u Srbiju onog trenutka kad ti
pobediš? Sećate li se 100 milijardi evra? Sto milijardi će sad tu da hrupi
najedanput. Nije od toga bilo ništa. Kad malo bolje pogledate, sva ta priča,
sve je to klovno. Poenta je ta da kada pogledmao ozbiljno, nemamo mi druge osim
same sebe. Osvrnite se oko sebe, mi koji smo ovde, mi smo jedino što može u
ovoj zemlji nešto dobro da uradi, mi smo jedino što ima snagu, što ima
organizaciju, što može, zna i hoće. To je Liga socijaldemokrata Vojvodine.
Na
republičku listu koju smo napravili zajedno sa Borisom Tadićem, Čedomirom
Jovanovićem. Na toj republičkoj listi su ljudi koji dele naše ideje, naš
vrednosni sistem što se tiče položaja i uređenja Srbije, ali što se tiče
Vojvodine, mi tu ne delimo stvar ni sa kim. Mi imamo svoje viđenje, to je
zakonodavna, izvršna, sudska vlast, pravo na imovinu i izvorne prihode i sve to
garantovano Ustavom. Šta je naš program za građane? Fizička, imovinska i pravna
siurnost bez obzira na nacionalnu, versku i političku pripadnost. Ovo što sam
vam sada rekao su koordinate u kojima Liga postoji 26 godina. I postojaće još
26, 66, 660 godina, 1600 godina i nikad ih neće promeniti. Zašto? Zato što bez
toga nema Lige socijaldemokrata Vojvodine!
Bojane
Kostreš, ne pričaj. Ne šapući na času. Nikad nećeš postati gradonačelnik ako ne
budeš tačno znao ovo što ću ti sada reći: Ti si najbolji gradonačelnik koga
Zrenjanin ovog trenutka može da ima.
Ja
znam samo jedno, ako Bojan Kostreš, u šta ne sumnjam, dobije dovoljno podrške
da postane gradonačelnik Zrenjanina, Zrenjanin će mnogo dobiti, a ja ću mnogo
izgubiti. Ali, šta sam ja prema Zrenjaninu. Živeo Zrenjanin. Živeo Banat.
Živela Vojvodina. Živela Srbija. Živela Liga socijaldemokrata Vojvodine.
Pobedićemo!
(BILSV, 11. 04. 2016)